Srpski književni glasnik
CHP IEC
КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК
НОВА СЕРИЈА, Књига УЏ, БрОЈ 6. — 16 НовеЕМБАР, 1922,
ВЕСТАЛКА. (Крај.)
Путује Дара с мамом у Париз. У Венецију су данас стигли. Остају ту дан. Да виде море, цркве, музеје, и трг светог Марка.
Ево их!
На лађици. Кроз Канал Гранде. У смирају сунца.
— Ох, мама, мама! кличе Дара на палуби, у сјају и усхићењу. — Гледај рубине! Изумруде! Смарагде! Топазе! Сеци ваздух, мама, у аквамарин! Купи те опале!
— Какве рубине, дете мило 7 обзире се у чуду мати, мислећи да је који путник што испустио, па треба да дохвати. Где ти то видиш
— Боје, мама! Боје! Боје! Ђорђоне их сликао! Тициан! Лото! Тинторето! Тиеполо! Ох, да могу ту да живим, и ту да умрем!
Па можда и би, да не мора сутра даље. А ето, смркава се.
— Не дај, мама, сунцу да зађе! виче кроз плач. — Још нек сија! Још! ,
— Боме, ћери, ја једва чекам, па да идем да легнем, сањиво мрмља мати с клупе. — Куртало ти и таке шетње, где не можеш да пружиш ноге, него само седи, па седи, док ти не утрну. И још је то теби лепо!
— Само да нема спавања, мама, — вајка се Дара идући у хотел, — живот би био лепши сто хиљада пута!
— Сто хиљада, или једном, или милион, свеједно ти је, Даро, дете, кад мораш да спаваш.
У истину, мора. Поново види Венецију истом изјутра, а и то у трку: журе се на воз.
26,