Srpski književni glasnik

402 Српски Књижевни Гласник.

Путују оне, путују, — сад једу, сад говоре, сад гледају, сад дремају, — и не виде да, као и воз, јури дан, па брже од воза.

Опет предвечерје.

Пролазе кроз Алпе.

— Гледај, мама, планине! показује Дара руком кроз окно, а сва је обасјана. — Видиш онај вис2 Ту бих волела да подигнем себи малу колебу, да држим козу и слушкињицу, и компонујем, овако у сутон, Ауе, Мапа!

— Добро, дете, што смо сами, што нема с нама Срба, — снебива се мати у стиду и гледа путнике. — Сад, мој отац био православни прота, а ти ћеш да пишеш за оргуље! О, Бог с тобом, дете!

И — прекрсти се.

— Није, мама, за оргуље! исправља је Дара. — За виолину !

— Па свеједно, сине.

— Зашто, мислиш 2 Ништа зато што је дед био православни прота. Ја сам, мама, уметница, знаш! А уметник је без конфесије. Уметност је, мама, интернационална!

— Та говори тише, несрећнице црна! обзире се у страху мати. — Имаш државну стипендију, а тераш политику!... „Интернационала“!... И томе те научио тај луди Топалов!... Ох, само да нисмо, Бог до, пошле! да смо ћутале где смо биле!

— Па није он, мама, мени...

— Ајак! Ја сам! Камо среће да ти слушаш оно што ја кажем: друкчије би ти данас тице певале! Него за ким се она повела! За...! Последњ и пут те светујем, Даро, — прекине мати сама себе, — да при пазиш на се. Ако ти збиља није до деде и до православља, не марим, не мора: компонуј, ако хоћеш, и „Алах ил Алах“; али се чувај мушких луда и њихове политике, жалосна им била.

— Па чувам се ја!

— Видим како!

— Бога ми!

— Даро! кара је мати жалостиво. — Кад ћеш ти једанпут дати мени за правог

— Дајем ја, мама. Увек!

— Да ти дајеш, сине, ми бисмо веселије путовале, не бисмо се свађале. Ти би мајку мало расположила. Певала што год. Тако нешто. Видиш да сам стара и да сам “'морна, и да ми тешко пада оволики пут.