Srpski književni glasnik

Голгота. 413.

ГОЛГОТА. : ДРАМА У ПЕТ ЧИНОВА.

Ш Акт.

Профил макинског простора оклопњаче „Република“. Метална ребра; телесине панцера; мастодонтска грдосија, кроз коју се налева сунце. Црне скеле у полутмини у контрасту сунчане илуминације. Науљене полуге, цилиндри, сисаљке, котури, тлакомери, котлови, ланци, наковњи, кладива, алат. Галерија оклопљених цитадела неколико лаката над сценом, са топовима највећега калибра. Тамо шећу страже у кацигама. Парне турпије и сврдлови вртају и цвиле, пиле реже, мехови стењу у заглушној буци и ломљави ковачнице, по којој се масно диме уљанице радника, трепери црвени рефлекс огња и црне ђаволске маске светле и гасну.

Лева група тројице набија један оцелни квадрат на метално ребро; набијање тих горућих чавлова, које неко извана тура у рупе, понавља се једнолично. Лупа па интервал. Искре врцају по месу и људи се лижу као пси..

7. Радник: О, Бога му лудог, како све то нема никаког смисла! Пе могу да радим, па не могу! (Баца алгт. Пали цигарету.)

3. Радник: И како све то само неизрециво тешко иде! Док је још човек млад, још како тако! Иде, иде! Како тако! Али кад се пребаци педесета, аха, све се човеку преокрене у животу, Бога ми! Јест! Све је то чудно тешко! Што год хоћеш да дигнеш, све је тешко! Све је тако тешко!

2. Радник: И није лагано! Није лагано! Глупо је! Овде врташ и врташ и врташ, и проврташ цео живот, а сам не знаш ни зашто ни пошто! Зашто7 Да те неко запита зашто, би ли знао да му одговориш г

3. P.: A He GH човек мислио да је све то тако тешко! Када гледаш лађу где плови, лепа је, лагана је, само равно сече море, увек равно! И још заставе лепршају, и бела је лађа, и плови! А како је све то тешко! Сваки чавао како је тежак!

1. Р.: И јесте! Тако је! Боли те, као да ти кроз длан сврдљају! Прибијаш, прибијаш, а себе прибијаш!

2. Р.: Да ми је знати колико сам ја подробио оваких. чавлова! Ваљда милионе! У Ливерпулу сам онда био, код једне атлантичне компаније, када ми је прсло око. У један час! Врцнуло, па амен! „Викторија“ се звала. Красна лађа, на три димњака! Па сам је онда после десет или петнаест година видео у Генови опет и заплакао сам од радости! Као. да је моја! А око сам своје рођено прибио на њу! Хаха! Човек је глуп као марше!

(II)