Srpski književni glasnik

412 Српски Књижевни Гласник.

тужан: лето је после пролећа и после кише сунце, а ко је жив умире, и мртав не живи. Шта то вреди, плакатиг Шта то вреди, кукати2 Сећати се срама, бола, несреће, увреда, шта то вреди Тако је Бог оставио, па ћути и — одмани.

Дошла Дара из Париза ведра и обасјана. Тек што на град падну сенке од сунца на смирају, а она већ иде у шетњу с мајком, на Дунав, подигнувши и главу и очи, и браду и нос.

— Гле, дошле сте! заустави их по која жена. — Па како у Француској 2 — Ох, молим вас! успије Дара и преврне очима. — Само да се нисам враћала овамо! Кад пређете Пјаву, престаје култура: нигде трага од Ренесансе, нигде готске цркве, ни клавсена, ни музеја, ни триумфалног лука: свуда краве, свињци, гајде, страћаре и бирцузи. Само живце да покварим, и ништа више! Ох, што сам се ту родила! што сам се ту родила! Шта ја имам заједничко са овом земљом ?

— А ваш вереник 2

— Какав вереник 2

— Па зар ви нисте верени 2

— Јаг! узвикне Дара увређено. Не треба мени нико на свету, а најмање муж. Ја живим за музику. Мизгдие де сћатђге ! Бах! Муре! Слапзот5 des атоигз / Не, никада! Никада!

— Не треба њој муж, — дода и мати узрујано. — То је за жентурине, а не за таког анђела као што је Дара. Само би била ропкиња деце, и мученица мушких хуља и унцута !

Каже. Каже, али види да то неће и не може тако остати: разгласио их онај блудник, — свашта се приповеда, — можда и оно што-није било, — па шта ће бити ако на Дару падне такав срам од кога је опрати неће нико док је жива 7 Мораће је удати. Удгће је, а онда „збогом“ и матери, и музици, и добру, и миру. Никада среће! Никада!

Горак је живот на земљи црној. Горак. Благо оном ко се није никад родио! Благо ономе! Тај не зна за патњу, и

не зна за тугу! МИЛАН КАШАНИН.