Srpski književni glasnik

484 Српски Књижевни Гласник.

И тада, ма куд. Живот са својим колима. сена, дућачима и крчмама остао би под брегом. Прошао бих улицама и застао само на углу да огрејем руке над руменим кестењем.

Полако, уз брда, полако. Само мир, само мир. Звездано, небо и лед. Ход тих и лаган, као ток залеђене обале, пуне шљунка под врбаком. И око, и дах, и мисли, по небу, небу. И нико да ослови, нико да пита: све тихо, све мирно, ништа моје.

Велико звездано небо, нечујно звоно. А нас само троје. Поп и црквењак и ја. Како би то било нечујно...

Свако вече бих силазио и враћао се, кроз те камените уске улице, пуне црних каноника, путем белих кућица што се спушта и пуза, разривен од воде, кроз распуклу жуту земљу.

Без иког, без ичег у рукама, са неколико врућих кестенова..

Како бих био нечујан...

Темишвар.

Све је то само у сну. И нигде томе неће остати трага. Као међу играчкама - кућицама, дижем ногу да не згазим на. куће, да се не саплетем у дрвљу, да не прекорачим баровиту реку. Најрадије бих легао колико сам дуг, а знам да бих обухватио целу велику варош, и као у детињству дувао весело у димњаке фабрика. Зар сам збиља био тако мали да. ни то нисам могао г

Звоцкају трамваји.

У забавишту сам био најбољи јахач на љуљакању. И. нигде томе неће остати трага. Путем из школе остајао бих по: сокацима, по гробљу и шанчевима. Шта раде и где су оне дивне и миле румено-оке жабе које су ми тако дрхћући дисале на руци7 Колике сам јаркове прескакао, где сам све био, куд се ни оџачари нису усудили.

Ено их, ено их, ено их. Оно су те клуне. Гле, не бих више могао да седнем: како су мале, како су мале! Колико је висока Кудричка планина Колико становника има белоцрквенски срезг Трсковцем по шаци: „Пружи руку да ти сабљу платим“.

Знам: после је требало седети у већим скамијама, све су биле мале. Требало је учити катихизиз на маџарском. А. она... Она је седела увек с десна. Увече крадом долазио бих из предграђа у град да сагледам њен осветљен прозор. Био сам у четвртом разреду кад Голуб наштампа моју прву песму,