Srpski književni glasnik

ЛУТАЊЕ.

Одзвања тишина у сунчаном кругу, И контуре кућа смириле се у сну. Гледајући дан и бесконачну дугу,

У сјени фасада и ја тако уснух.

А лијепо је небо поврх тих кровова, Обасјано дахом што веже и спаја. Лутајући градом залуталих снова, Гледам: мене зове незнана домаја.

Затворене двери. Кораци без звука, И зидови вјетром бијени и кишом. Моје чело глади једна добра рука, А модра се ласта сакрила за нишом.

Из празних се соба одмата тишина

Као неко клупко зачараног конца.

K'o неке гитаре. К'о јека виолина.

Попут цвијећа пада дах звончића и звонца.

У екстази жутој изгара апсида,

И са торња иде лепет молитава.

Са стакленим оком мачак испод зида Гледа како тече дан и сан и јава,

И како се прозор отвара, и како Титрају на стијени одрази и сјене;

И паук се спушта крај жљеба, полако. На прозору цвијеће мирише и вене.

Голубиња крила као мана с неба Спустила се тихо до мојих рамена. Идемо ли трагом лијепих успомена

Очи склопит' треба, руке склапат' треба.

НИКОЛА ПОЛИЋ.