Srpski književni glasnik
ОБЛАЦИ.
Небом—к'0 по мору—иду бијеле галије
У заносу цвијећа, музике, тишине.
(Како теку звучне и зрачне те амајлије,
С тугом од чекања и у причи из давнине!)
Галије нам возе благо свих времена, Све одразе цеста, језера и потока; Прадједове наше и изворе племена Возе к јасној страни зачараних отока.
К'о уклете душе иду бијеле галије, Траговима сребра модру свилу ките; К'о водене магле кад их лахор залије, Кренули су облаци у крајеве скрите.
"Скупили смо снове у прозирним причама Што лутају зрачним просторима мора. Звоне чисте квинте на кристалним жицама — То облаци бијели звоне понад гора.
"То облаци бијели звоне понад гора (О, гдје сте, домаје од злата и мрамора). На нас пада глас и лепет одозгора Као јека и јецај притајених жамора.
Ту смо ми к'о цвијеће у стакленим вазама, Па гледамо тугу како плови, бијела.
О, када ће и нас по незнаним стазама Пренијети у долове успаваних селаг
НИКОЛА ПОЛИЋ.
3) љ