Srpski književni glasnik

ОБЛАЦИ.

Небом—к'0 по мору—иду бијеле галије

У заносу цвијећа, музике, тишине.

(Како теку звучне и зрачне те амајлије,

С тугом од чекања и у причи из давнине!)

Галије нам возе благо свих времена, Све одразе цеста, језера и потока; Прадједове наше и изворе племена Возе к јасној страни зачараних отока.

К'о уклете душе иду бијеле галије, Траговима сребра модру свилу ките; К'о водене магле кад их лахор залије, Кренули су облаци у крајеве скрите.

"Скупили смо снове у прозирним причама Што лутају зрачним просторима мора. Звоне чисте квинте на кристалним жицама — То облаци бијели звоне понад гора.

"То облаци бијели звоне понад гора (О, гдје сте, домаје од злата и мрамора). На нас пада глас и лепет одозгора Као јека и јецај притајених жамора.

Ту смо ми к'о цвијеће у стакленим вазама, Па гледамо тугу како плови, бијела.

О, када ће и нас по незнаним стазама Пренијети у долове успаваних селаг

НИКОЛА ПОЛИЋ.

3) љ