Srpski književni glasnik

572 Српски Књижевни Гласник.

арсенал од ваших глава, моја поштована господо! И што сам ја томе крив, да је арсенал тврђи г

Вратио се натраг до дечје постеље и тамо сео. Станка. Кристијан је једнако интенсивно омамљ н дојмовима као и вином. Као да вани галопирају кавалкаде, чују се далеке трубе како зову на јуриш, и глазбе и хорови људски, и вика гомила, и знвек разбитога стакла, и далека грмљавина топова. Све то буја у Кристијановом мозгу до силних дименсија, и он устаје у оној чудној омами када се људима причиња тако као да је људско тело много премалено за све то што је у нама.

То је био данас један диван дан! За тај се је дан исплатило родити и живети! Нема у мени ни једне једине мрве меса што не би сада осећала тај дан! Још је пред мало времена било све тако сапето и нејасно и није се знало што ће бити! Али данас је све победа! Апсолутна победа! Сада више ничега нема што ми не би дало горе! Сада ја стојим сам, и милиони су моји, и гомиле су моје, и заставу држим у својој руци, и све је слободно — тако силно слободно! Ипак сам се родио под сретеом звездом! Да! Под сретном звездом. Пробио сам горе! И сада стојим и не дам се више! Не дам се више натраг —

Куцање на прозору.

Кристијан се тргне, иде до прозора, а онда излази Чује се отварање врата и, иза станке, полугласно разговарајући, улазе Кристијан и доктор. Доктор носи стару брадату маску Бога какав виси на црквеним сликама Он je Deus ex тас! па. Црне рукавице не скида. Седа на дечју постељу без речи, перкусира дете и прегледава га. Станка. Шутња. Лечник је свршио и опет покрио дете.

Докшор: Н-да!

Крисшијан: Је ли кака компликација, господине докторе ?

Докшор : Не! Није! Није никака компликација! (Станка.) Али ће мали унаточ сваке компликације — умрети! (Кристијан се тргне. Запне му глас) Да! А што се ви то чудите, молим. ја вас Мали ће овај дечко умрети! Он мора да умре, наравна ствар! Неће ни јутра доживети!

Крисшијан: Каког Мени је то нејасно, господине докторе! Нема никаке компликације, а ви велите да мали неће до јутра! Ја то не разумем!

Докшор : У животу имаде много тога, драги мој, што човек на први поглед никако не може да разуме! А ипак је све тако једноставно! Тако страшно једноставно! И када ви, драги мој, не бисте били доиста тако невероватно плитак и површан човек, ви ме заиста не бисте питали ни једне једине речи! Вама би ствар била потпуно јасна!