Srpski književni glasnik

578 Српски Књижевни Гласник.

Докшор: То није ништа мање скрутно и ништа мање људски него што сте ви почунили! И она ваша полицајна работа, и оно када сте главу овог малог невиног дечка бацили у игру. Ништа мање окрутно од стотину ваших окрутности у последњих четрдесет и осам сати!

Кристијан: Ја нисам пишта крив! А дете по готово није криво! То је апсурд!

Докшор: Нико није ништа крив! Није био крив ни онај мртвац тамо на крижу, пак су га свеједно растели! Да! А ни ваши пријатељи нису били криви! Добри људи су то били, и имали су децу попут вас! Па ви сте свеједно били окрутан! И те како окрутан! Да! Тако је то! У осталом! Што ја то губим време2 Ме е чекају још моји пациенти! Ја још имам много посла ноћас! А све је то с вама и онако јалово!

Крисшијан : Господине, молим вас! Останите још само минуту! Чујте ме! Тако ми Бога, истина је што говорам! Ја немам талента да глумим! Ја не могу да л 'жем! Ја не знам како да вам покажем како ме се ваше р.чи у бити доимљу. Истина је! Ја сам хтео ту да се с вама свађам! Али ја сам осећао да ви говорите истину! То је све истина, господине, што сте ви рекли! И видите, ја вас молим као Бога оца створитеља: не будите окрутан! Останите ноћас ту! Помозите малом! Ја верујем да ви можете...

Докшор: Нема ни говора! Мали мора да умре!

Крисшијан: Господине! Заклињем. вас свим светим и милим, не мучите ме! Ако ми умре дете, у мени ће настати така рупа да ћу се и ја срушити! Јест! Истина је! Ја сам бацио своје дете на коцку! Био сам лакоуман! Лагао сам! Али све је то било у огњици! Мене су онда напали! Били би ме убили да се нисам бранио! Ја сам морао да се браним... Господике, мотзим вас, као Бога вас молим... (Падне пред доктором и обујми му more.) Немојте ми убити дете! Мелде убијте! Мане! Его, ја сам ту, али дете је невино!

Докшор (одгурие Кригтијана): Л,жете! Сада сте у афекту и лажетс! И то сте ви главом! С,да бисте д: иста дали вишу главу за ово дете! Али да вгс доиста одвуку под секиру, ви бисте тамо све порекли, и тамо бисте се тукли и кидали... Ха-Ха...

Крисшијан: Јест! Тако је! Али ја томе нисам крив, го-

сподине! Господине ! Ја томе нисам крив! (Повлачи се на коленима за доктором.)