Srpski književni glasnik

Голгота. 579

Докшор: Зар сте доиста толико кукаван да не можете погледати ствари у оког

Крисшијан: Не, не могу! Мене је страх! Ја сам проклет, ја сам кукаван, ја сам гадан, све је то тако! Само ми дете оставите! Ја верујем да ви то можете! Господине! Ја никада у себи још нисам обрачунао с тим стварима! Ја верујем, господине! Ја знадем да има над нама неко ко све може! А они у то нису веровали, и зато се ми несмо никад слагали! Они су порицали све над нама, а ја нисам! Нз може се ништа са економским принципима...

Докшор : Време је! Ето поју петлови! И онда су се јавили петлови када су они стајали на зиду! Свитало је! Брујали су бубњеви... (Далеко вани бубњеви.) Биле су им руке везане на леђима, и нису дали да им вежу очи! Сви су то одбили! Гледали су смионо у цеви, и када су се јавили петлови — све је било та.о подмукло сиво као да је барут био мокар од кише. (Далека салва) Ништа се није чуло! Као да су пуцали под перинама! Јесте ли чули 2 Пуцали су! Готово је! Што ме гледате! Д. ђуте! Све је готово! Дођите! (Води Кристи-

јана у тмину у кој ј се види зид магазина над којим прелећу облаци пред свитање. Јена светиљка баца сене по зиду, а пред зидз»м леже лешењи.) Дођите! Готово је! Ето, га, још су топли! Сасвим топли!

Станка. Визије неста е. Декгор се враћа до постеље дечје и дави дете оним рукавицама. Дечко хоће да се бије, али попушта као да је наркотизован. Оачда му глава клоне и превеси се преке рубова постеље. Кристијан је хтео да навали на доктора и хтоо је да виче, гли нема гласа. Он си чупа свој повој на глава, тако д1 погече крв, и руке су му црвгне од крзи, и шаиће: „Крвник !“

Докшор: Псст! Псст! Не вичите! Пробудити ћете жену! (Иза како је дете умрло) Тако! То је била та ствар! То је сада свршено! Кала ћете ме требати, само изволите опет послати по менс! Стојим вам на диспозицију! Лаку ноћ!

И--лази. Чују се врата на ходнику. Станка. Кристијан се од бола на повезу који је раздерао, освестио пет ун ,. Руке су му крваве. Потрчи до постеље и тамо констгагује смрт. На јастучницама остају крваве мрље. Онда као луд истрчи, и чује се како вани удара вратима и виче. То је пробудило жену, и он у полусну устаје.

Кристајан. (иза станике утрчи у собу): Ти ниси чула ништаг Ти ниси видела никогаг2

Жена: Нисам! Што ти је Што се догодилог (Скочи са постеље, објасни јој се ствар, завришти панично, и полетевши преко собе, баци се на мргво дете.)

37%