Srpski književni glasnik

Позоришни Преглет. 625

сваки се тај глас код Крлеже чује, оштро и јасно, до душе са мало ријечи — са мало преобичних, каткад и прем познатих ријечи, али зато са јачим утиском. Читава Голгоша дјелује као да присуствујеш једном великом судару човјека са удесом и да га гледаш из непосредне близине. Ту су зато сувишни сви реквизити досадањег театра, ту не треба патоса ни свечане гесте, ту отпадају лажна и варајућа средства којима опијамо чула наивних гледалаца. Покаткад јаче дјелује Крлежина једна једина обична ријеч или појава, него читави дебатни диалози или лјепоречне тираде у драмама које стално пуне репертоаре наших позоришта. И тко нема толико чистоће у свом срцу да осјети у овом најприпростијом техником изграђеном драмату трагику човјека, трагику самога себе и свакога другога око себе — тај ће отићи из театра разбарушена духа и хватат ће се за којекакве пароле, с којима ће хтјети протумачити идејну бит Крлежина дјела. Али тко у овој маси што ју Крлежа пред нас износи, види кукавног Прометејева сина што се бори, не за свијетло, него за једно ситно мјесто да се на том свијеглу огрије — тај трпи са оним страдаоцима свих врста и свих категорија, па били они јаки или слабићи, подли или смиони, и одлази смирен величајном катарзом, која је доказом велике и етичке снаге Мирослава Крлеже.

= = =

Загребачка критика је у главном ванредно похвалила Голгошу. И најзагрижљивиј« Аристарци успрезнули су се пред необичним замахом, пред драматским покретом, пред смјелим спајањем реалности и визије, живота и симбола, истине и наслућивања, који пуне ово пет чинова Голгоше. Све драматуршке теорије осгадоше у позадини пред утиском који је ова драматуршки револуционарна драма – произвела ca позорнице. И зато, ако је драма — радња, ако је темперамент — јестни изражај живота, ако је човјек у судару са удесом — доличан садржај за позоришно дјело, то је онда Голгоша драма у правом смислу ове ријечи. Она има елана и кретње, градацију радње и свечовјечанску идеју; она није виртуозна бинска грађевина, него необично јак драматски израз снажне пјесничке душе — не само савремене, него свевремене. Средства којима Крлежа оперира, крута су и примитивна, али величина дојма је силна. Карактеризација појединих фигура нема великог обиља линија, али оне линије које су употребљене одлучне су и значајне и оштро се одразују о тмурни, али величанствени фонд овог пјесмотвора. Диалог тврд, језгровит, ј. сан, који звучи сад као јецај, сад опет као протест. И што је најљепше у овој драми, то је несубјективност пишчева. Имаш осјећај као да код сваког момента стоји пјесник негдје иза те и шапће ти, упирући

40