Srpski književni glasnik

4 Српски Књижевни Гласник. знам одакле је то дошло, али сам се с тиме родио. Патња је изгорела у свети пламен много мојих црних похота, непризнатљивих жеља и гадних чежња. Она је мене свела у праву душевну чистоћу. Ако једном будем могао да будем чисто врело, благодарићу искушењима. У свакоме случају, сматрам да данас нисам какав прљав градски канал или улични поточић. Колико је она изгорела стокова моје делатности! Колико сам се настојања због ње одрекао! И колико ме је, некада, одврнула од природе, од језера и од мора! И колико сам, због ње, кричао о својем Ја, о својој „души!“ — Али ми је дала, кроз сва искуства, данас ту насладу да желим само доброту свежега леба, сасвим једноставан кревет, обично здравље, и, рецимо, један зелени балкон под бршљаном.

У

Ја знам да ће индивидуализам да одвоји човека од човека, срце од срца. Бојим се тога. Ја знам да је рад појединца, напокон, користан само у заједници и за њу. Ја знам да је најлепше саосећати, раздавати се, сарађивати, не само цветати него и доносити плодове.

Али ја не знам да ли су ми само закони корисни и да ли ће сама правила и засаде разума да препороде људски род. Ја се питам не постоји ли наддужности Светиња, не више теолошка ни метафизичка, но лепа и поштовања достојна Светиња оних који не могу да повреде реда, али су, и јер су, поврх њега.

Ја не знам је ли срце рекло своју последњу реч.

Ја мислим да није.

Не знам да ли етика сва може да се искаже у речима и ставкама.

Мислим да је то за сва времена немогуће.

VI

Што нас идеалисте и људе чиста срца премара, то је у првоме реду питање леба. Не да се не може, али је непријатно од милости живети. Сваки од нас треба и хоће да свој леб заради знојем и жуљевима. Али је трагедија што нас огорчена борба за сухи лебац лишава свих добара душе. Јер је и култура наслада ; а бити лишен културе значи патити једну несрећу.