Srpski narod

/

илши мсс

ДУШАН ВАСИЛЕВ претставник социјалне лирике

»

Дете пребогате, сунчане равнице, песник кас и многи други већ у 16-ој години, сиромах, болестзн, разочаран као и многи други — Душан Васиљев, одмах после светског рата, баш као и миоги други поиосно и правце пошао је оном стазом која се у древности називала разликовањем добра од зла, која се доцније преобразила у двојеше истине од заблуде, док се најзад није широко и прешироко разгранала у борбу капитала и рада. На тој линији такозване ју-

риспридентне лирике, на којој су се најлакше изрицале најтеже друштвене пресуде, већ су се налазили Абрашевићи, Срезојевићи, Јовкићи, све млади, све честити мисаони људи, са снажним осећањем дисхармоније света, са исконским револтом против хедонистнчког погледа на свет. Наравно, урођени нагон о праву на животну радост они нису порушили, али су зато себе до стваралаштва уздрмали, бајку о примитивном рају заменили критичким назирањем о модерном паклу:

десету годину, а с њом и у сећања поштовања на једног »еоспорно даровитог и сиромашног учитеља сред више него зјале

Живот наш се од грма до грма вуче, И велике дашчаре црне ко злоба, Воде нас кроз алеје свеле; Велика једна, страшна сеоба Савести што се од гроба до гроба Тихим јецајем селе.

ДОМОВИНА-

Домовина, то није мртва груда која нас гвозденом руком веже; то је љубав за облак, што плива овуда, за песму, што се овде разлеже; Љубав за класје, што богато буја; за руже, што су на гробљима свеле; за тресак летњих, бесних олуја; за тугу птица, које се селе. Домовина, то су све оне споне којима нас живот за Се спаја; радост, кад наша звона зазвоне, топлота мајчина загрљаја. Домовина, то су жеље тајне, магла, што преко поља плови; то Су наше бајке бескрајне, домовина, то су сви наши снови.

« * Није меродавно што је за Душана Васиљева речено „да је он нзш најизразитији песник рата као осећања, ил што је шегова поезија пуна сомнабулистичке грознице, горкога бола и широке ЈЈезигнације"; нити пак због тогз што ће „неке његове песме остати као типичан израз духовног и моралног расположења за време / « светског рата и првих година после њега", ил што је та тзкозвана јуриспридентна лирика отишла корак даље у поетизовању правде и неправде. Душан Васиљев, са свега 23 године живота, мајсторски је, пре свега, обновио тип Јакшићевог човека — нагу друшгвену животињу. Као у неког стогодишњака, његсве преставе, лагано али сигурно, примицале су се не уобичајеној јасновидости, не уобичаје-

ној" визиј'и , већ су, преваспитане и реорганизоване, достизалестепен зреле, такбрећи организоване пропагандие лирике. * * * Абрашевићи, Срезојевићи, Јовкићи, са зажареним култом борбе и рада, гледали су на културу као на идеал још недостижни, али идеал у суштини чедан. Душан Васиљев, као ретко ко, падове н клецања човечанства, узднгао је до наше, панонске патетике, јер он песништво није схватио кзо максимум подстрека уз минимум напорз, већ је постојзнство самоинквизиторског жара русовљевски изједначавао са постојанством нагона друштвених животиња. Зато је ваљда толико и бледа доцнија српска социална лирнка према мал те не МЗС ^одонском револту Душана Васиљева, од чије се смрти баш ових дана улази у два-

Душан Басиљев (Цртеж: К. Н.) дунавске низије, која га је, не пружив му ни најоскуднију прегршт животних радости, упутила обалама не уобичајеног песниковања, већ најискреније црне магије, од чијих су нижих, подражавалачких ступњева, многи и многи створили веће угледе.

а> н< & ц &> — Фрагменти Зора је. Звезда за звездом бледи, зажмури, угаси се. На истоку небо црвени. Равница оживљава. Људи долазе и, благосиљајући је, заљубљено гледају своју њиву. Обилазе је, и погледи милују црницу, као да је питају да ли је добро спавала. А она се пружила до краја видика к у својој непомичности личи на какву далеку царицу. Бунари се буде и сањиво шкрипе ђермови. Чопори крава N оваца отбгли се у недоглед. Волови преживајући застајкују, затим иду два-три корака, п& опет станУВећ се сасвим разданило. Сунце је помолило главу и црвени свој поглед упило у равницу. А она је срећна, и чини ми се да осећам како се снажи, крепи, упијајући прве сунчеве зраке. А људи скидају шешире са главе, клањају се сунцу, а сенке им се пружају и расту и постају џинови. Ја сам поново уридео да сам у цркви, а да су ови људи, наборана лица, нажуљених руку, сви свештеници бога Рада. И рујем да је то једина сврха у животу, једини леп живот: радити на земљи, са земљом и за земљу. А равница се пружила у недоглед и, бдгатз, пуна животних сокова, чека да падне у њу семе, да га оживи, да га васкрснв и да усрећи своје људе своје црвиће. — — —

Живот и рад Душана Васиљева

БОГОНОСЦИ

Ми, кџји у душама својим смелим свог Бога у осећаје свести сливамо и у цветању, и са лишћем свелим, чаробне снове снивамо. Порекло нам се губи у маглбвите Чечбри јесење и у плава пролећна свитања; у куте скровите где је Човек, после скитања, у себи првипут осетио Бога; у душе болом овите. И није се прелио пехар, а звезде су весело сјале. Од предака наследили смо сазнање светиње у свом бићу; Савест је наше Свето Писмо, а Човек је уздигнут иа престо живота, смрти, свега. Деси се често да иас омету догађдјн нови за два-три откуцаја, али се враћање одмах јави, и пут иам казују снови.

Душан Васиљевић-Васиљев. То Ј 'е пламен, то је муња. И опет мрак. Како је много дзо и како је брзо ишчезао! Један двадесетогодишњак који пише песме ,језиве дубине Одбегла душа и Човек пева после рата. За три године песниковања Душан Васиљев дао је српској поезији прегршт п^сзма дотле неззбележених по тону, инспирацији, изразу. Мало је живео Васиљев али је много, темељито осетио. Цифрама израженб: рођен јуна 1900, а умро почетком 1924 године, 27 марта. По речима једног познзникз, у двздесетпрвој својој години Взскљев је био „темељно грађен младић црних очију, правилна, препланула лица у кбје се уткива тамна румен своЈ "ствена људима који се дуго баве на ваздуху и нз сунЦу. Исправљен, чврста става, са главом подигнутом према саговорнику и покретима брзим, али не отсечним, он је давао утисак нечег непосредног, одређеног, отвореног и чврстог". Па ипак, тај син бзнатске рзвнице, изгубио је тако брзо „тамну румен" свога лицз, ззменивши је грудоболним жутилом. * Нема примера у нашој књижевности Душан Васиљев. Са мало жиботног искуств4 на крају крзјевз али са толико проживљености и темељитости није још нико код нас дао поезију такве потресне жестине. Беспримерно амбициозан и активзн он све време свога младићства проводи у учењу за свој наставнички позив уколико се не бави новинар-

ством. Чим се поЈ 'авно са рукописима на вратима нзших најбољих часопНса био је оберучке приман и штампан. И ма да је писао много, за живота није стигао да објави збирку. То је учинила, осам година његовој смрти, Српска књижевнз заДруга издавши Изабране песме Душ1на Васиљева. Кад се каже „изабраНе" свакако да се ту подразумева реч „најбоље". ПреДговор је писао Велимир Живојиновић и претпостављамо да је он и „изабрао" најбоље песме прерано умрлог песника. Нажалост углавном није тако, што се тиче речи „најбоље". У Изабраним песмама не могу се наћи четири или пет, по'сле Човек пева после рата, Одбегле душе и Плача матере човекове, најтрајније песме Васиљева а које су објављене у Венцу у времену од 1922—23 године. То су Богоносци, Домовина, Голубови и једна од наЈ 'бољих прозних песама српске књижевности Равница, химна родној равници. Ове су песме чисте антолигиске вредности и ми ни овом приликом не можемо опростити овом немару, чиме ј 'е књижевник Васиљев осетно оштећен. • • Нзслови већине песама Душана Взсиљевз су читав лајт-мотив његове поезиЈ'е: Септембар, Јесења песма, Јесен, Под јесен, Сутон, Ноћне страве, Грозница, Болница, У колибама смрти, Песма роба у подие, Немоћ, Смрт покодења, Смрт негде ва улици, Ђаволу, Бол, Носталгија итд. Он је певао химне јесени, боловима

и смрти, али то нису била стеребтипна лелекзЉа и пренемагањз у стиховимз. Било је то једно оригинално осећзње, које може служити као узор. Дао је нове форме али и ноВе садржине, ј 'ер је певао: „Форма је силник, а садржина сирота, мала Снежана..." Борио се са грудобољом својом и певао је: З&што ме прожме сваки трепта) у иоћи, и сваке звезде пад? Зкто што знаш да ћеш млад пасти у ледени загрљај. (Диалог) Али је овзј човек био и Човек, јер је певзо: Хоћу на сваком кораку, сваким дахом око себе љубав да сијем. (Хоћу) И кад неко каже за Васиљева да иза њега није „остао већи процент зрелог и трајног", ондз то знзчи да је велика грешКа што је тај имао могућности да то напише, што му Ј"е дата прилика да то напише онде где је најмање смело бити написано. На овом месгу хоћемо да ее сетимо пеСника Душана Васиљева, тог даровитог Србина од чије Ј "е смрти ево прошло равно деветнаест година. И уЈ 'едно хоћемо да помогнемо да његова успомена остане чиста, светла ■ трајна, као што заслужује. & ф;