Srpski narod

14 страна

СРПСКИ НАРОД

15 мај

ВЕ НЊИГЕ И ЛИСТОВИ

Просветни проблеми

Најновији број угледног Просветног гласника доноси следеће прилоге: Св. Спанаћевић НОВИ ЗАДАЦИ НАШЕ ПРОСВЕТНЕ ПОЛИТИКЕ У народном организму, пише Спанаћевић, наше школство претстављало је готово неко страно тело које се, истина, од њега хранило али које, са своје стране, није њему давало допринос потребан за нормално функционисање целог организма. „Наше модерно школство претставља копију класичног типа гимназије са Запада. Западу је овај тип већ давно изложен критици, код нас је још увек доминантан. Мада је овај тип школе одиграо врло значајну улогу у изграђивању наше националне културе, ипак он више не може да остане као модел школе. Школа мора да одговара потребама народа, и да се диференцира према овим потребама које постају све разноликије. „Цео школски систем треба поставити на сасвим друге основе", тј. довести га у склад са социјално-економском структуром нашег народа. „Из класичних и других гимназија треба да излази само онолики број ђака колико се без тешкоће може запослити у државној служби, а нарочиту пажњу посветити отварању стручних привредиих школа". У школском систему пољопривреди се треба да да оно шесто ко.је јој по њеној важности припада. < Стручне, занатске, индустриске и техничке школе треба да дају не само квалификоване раднике, занатлије и остало стручно особље већ и чврсто изграђене свесне чланове наше народне заједнице. Д-р Коста Милутиновић ОСЕЋАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ ПРЕМА НАЦИЈИ Писац, најпре дефинише појам патриотизма. „Патриотизам значи своју личну судбину изједна^ чити са националном судбином, у њеној величини доживљавати своју величину, у њеном поразу осетити свој пораз". Износећи кратак преглед главнијих и маркантнијих момената из наше националне историје, почевши од Властимира и Часлава па до на.јновијег доба, писац доказује, на један убедљив и занимљив начин, да је у нашој народној прошлости било људи на водећим или истакнутим положајима који су водили бригу искључиво о Србији и српском народу. Мил. Васиљевић СОЦИОЛОШКА СХВАТАЊА СРПСКОГ НАРОДА Шсац износи погледе нашег народа на извесне социолошке проблеме, онако како су ти проблеми дошли до израза у народним пословицама и песмама. Ти проблеми јесу: проблем заједнице, хијерархије, старешинства, тежње за напретком и правде. Многобројне су пословице ко}има се доказује потреба заједнице „Два лоша убише Милоша", „Јача су двојица него Радојица"; затим пословице, да заједница треба да буде сложна „Сложна браћа и у петак месо једу", итд. Исто тако многобројне су пословице да неслога онемогућује сваки успех и напредак. О старешинству наш народ има такође јасна и израђена схватања да ни најмодернија схватања у овоме погледу немају шта да му додаду. Наш народ зна шта је старешина, какве су му дужности и какав он чора да буде. То се јасно види из наших народних песама и пословица. — Наш народ не зна за демократски појам одбора на сгарешинском положају. Он зна <тш» аа појединца на старешин-

ском месту. Чим су двојица или више посао не ваља. Ово тврђење писац доказује многим пословицама и народним песмама. Д-р Радиша Митровић КОМУНИСТИЧКА АКЦИЈА КОД СРБА Писац објашњава зашто се код нас појавио комунизам, описује његов начин и циљ борбе, предлажући напослетку лек против њега. Комунистичка се акција код нас показала крајње неморалном и нескрупулозном. Њен циљ није био лечење народа од трулежи која се у њему појавила веђ поробљавање српског народа од стране несрпских а нарочито јеврејских елемената. Ову нескрупулозност и неморал, овај најекстравагантнији макијевелизам комунистичке акције као и њен циљ писац илуструје цитатима из брошуре „Саслушање др. Левија". Лек против овог зла лежи у обнови светосавског духа. Тодор Манојловић СТЕРИЈИНИ „РОДОЉУПЦИ" Стерија је ставио у својим Родољупцима пред стуб срамоте грађанско лицемерство, лажни патриотизам, срамни пир циничне себичности, грамжљивости и кукавичлука под маском родољубља — дакле најотровнију корупцију модернога доба. Стерија је социјални и културни борац који кроз комедију и шалу спроводи веома озбиљну и смелу акцију. „Родољупци су несумњиво једно од најхрабријих наших књижевних дела: једно дело које чини част српској литератури и српском духу уопште и може да послужи и у иностранству не само као једно позитивно сведочанство о присном етичком и културном хотењу нашег народа, већ и као један потстрек за свакога ка вишој чистијој човечности". Драгутин Митриповић ОСНОВНИ ЗАКОНИ ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ Радови многих модерних сликара остају често штури и недовршени, ,јер им недостаје хемија боја, правилна употреба уља", итд. Многи вајари греше кад .употребљују вештачки камен, коме уопште не може бити места у скулптури, јер он никад не може заменити „хомогеност, отпорност и племенитост мермера и гранита. Дамјан Ковачевић КАКО ТРЕБА ПРЕДАВАТИ КЊИЖЕВНОСТ У НАШИМ ГИМНАЗИЈАМА Досадашњи начин предавања књижевности у гимназијама требало би изменити. Није важно где се писац родио, где је школу учио, шта де читао, итд., јер такво знање брже се заборави него што се научи, ствара од ђака „полутана који мисли да све зна док у ствари ништа не зна", уместо да проширује видике и оспособљује ђака за самостално мишљење, оно га скучава и отупљу.је. Писац истиче угилитарни карактер књижевности и њену намену у животу, одбацујући принцип „уметност ради уметности". Показује како се књижевност развила и означава њен предмет. Затим поставља разлику између научног и књижевног т. ј. уметничког сазнања. Аница Шаулић: ЗАШТО ТРЕБА НАША ОМЛАДИНА ДА ЧИТА НАРОДНЕ ПЕСМЕ Васпитање и образовање наше школске омладине од последње 2 деценије се однародило, оријентисало према страним узорима. Трагична стварност у коју је наш народ запао отворила му је очи на сву заблуду таквог васпитања. Зат© је Мин. просвете,

Популарисање уметности

Д-р Милан Кашанин: УМЕТНОСТ И УМЕТНИЦИ, издање „Југоисток", Београд 1943, стр. 234 + /V илустрације у боји ван текста, 700 д. У нас су публикације о умет-

и да поседује занат. Занат без осећања, осећање без заната не доводе до чисте уметности, већ до обичног мајсторства. Уметност настаје у друштву ко.је осећа погребу за њим. Друштво утиче несумњиво на формирање

ности ретке, толико ретке да их 0 можемо на прсте избројати. Не У^етности. За то писац наводи и р Ј пуно лепих и тачних примера. Свако уметничко дело у неку је руку слика епохе, као што је и уметник човек епохе. Али вели-

знамо чији је већи грех: издавача што нису публику заинтересовали за ову врсту књига, или читалачке публике што их није „ „ , тражила од издавача. У сваком , Ка ._ УМ . е .™ ИЧК . а

случају, пошто дела настају из потребе средине, код нас, изгледа, за овим није постојала потреба ни издавача нн публике. Предузеће „Југоисток" учинило је у данашње време велики напор кад је издало овако луксузно књигу г. др Милана Ка-

уметника и његово време, трају кроз векове. Поједина столећа схватају уметност овако или онако, већ према томе како се у том веку мисли и осећа. То доводи писца до констатације да „у уметности и књижевности нема дефинитивних мишљења и судова", и да „нико не може о-

шанина, управника Музеја Кнеза Павла. Књига Уметност и умет- " тити оно што не носи у души ' Свака генерација, сваки човек, један исти човек у својим разним годинама, друго види и друго чита у једној слици, граћевини, статуи, причи или песми. У мишљењу о уметности не постоји само предмет; и ми постојимо". — „Посматрање уметничког дела није пасиван однос, него креативан". Писац затим у истом чланку говори о средњевековној уметности с великим познавањем и нашег и страног материјала. Писац брани српско, тј. византиско, сликарство од тога да оно не зна за живот и да је равнодушно према простору и анатомији. Напротив,

ници, како по садржини, тако и по техничкој опреми, значајан је прилог популарисању наше уметности. Сам писац књиге Уметност ш уметниии доказу.је и овог пута, да му је стало до тога да се створи што шири круг читалаца у области литературе о уметности и да се проучавању лепих вештина наклони што већи број младих људи, Како би се наша млада наука освежила новим снагама. Сем тога што је три године уређивао Уметнички преглед, најбољи лист ове врсте код нас, г. др Кашанин је написао још

Д П р :Гд Г в\ 0 књиг и е°г У др еТ Кац™ни то 'ликарство зна „за покрет, и на синтетични су прегледи нашег П Р И Р°*У- и човечна осећања по сликарства. Оне као такве прет- хуманос ти и лепоти оно .,е рав* ил рт / хгтгптхшо ич т/от/л ппа.

стављаЈу заокругљене целине,

но скулптурама готских катедрапотпуна пела печултат јепнпг ла "' И неш *° мал0 Д аље ' У чла "»™Г ,вд" ог рад, У Ј Д ™ с <"»» »°1>Најновија књига г. др Каша- грег, писац каже да средаевеков-

но сликарство „није ни више ни ниже од ренесансног и античког. Оно је просто друкчије, и уколико губи што не познаје реализам, што познаје стил". У погледу стила оно је далеко продуховљеније од западњачког, оно је у ствари један „свети, верски, за.једнички рад", а не индивидуалан, научан. Није

нина далеко Је скромниЈа по својој садржини од прве две. „Само материјалне чињенице и убедљиве сугестије може дати читаоцу .. _ л ■ историчар уметности. Све остало Д00И '' има да уради свако за себе" каже писац у предговору своје књиге. Садржина књиге стварно од- _ ___ говара уводној речи. Писац се ни цудо што се сликар Реноар трудио да само пробуди код чи- О сећао нелагодно и хладно у заталаца интересовање за уметност, падњачким црквама, и што се тек да апелуЈе колико на мисли то- у цркви Светога Марка у Вецецилико и на очи. Књига зато више ј и О сетио топло. Има у овом чланку ј'ош интересантних размишљања, закљуу овој књизи г. др КашанИна чака> наслућивања, што писац свакако Је уводни, с насловом све за ј е дно назива скромно сукњиге. У овом чланку писац го- гестијама. Нарочито пада у очи вори о уметницима, уметности и р а сматрање о ренесансном слиодносу друштва према уметно- карству, које писац претставља сти.

инспирише него што засићује. На.јлепши и на.јличнији чланак

Уметник мора да је рођени та-

не као имитациЈу класике, насталу из студирања старина, већ

ленат, да има уметничко осећање као израз „духа оног грађанског -Вкдруштва, рационалистички расположеног, које је дошло до пресудне моћи у Италији и Фландрији у XV веку". У чланку о Српском средњевековном портрету упознајемо се с једним мало познатим уметничком богатством нашим. Иако су уништаваии вековима и нештедимице, сачувано је до данас преко 300 портрета. Сем њихове велике уметничке вредности, не заборавимо шта значи за ј 'едан нарбд који има очуване ликбве готово свих свој"их владара, првосвештеника и велможа. Наш сред њевековни портрет, иако не постоји засебно као целина (онако како се данас слика) већ је саставни део какве црквене композиције, претставља у ствари наше профано сликарство. А ми смо га имали, то је несумњиво. Интересантно .је тумачење г. др Кашанина о значају тих портрета за доба у коме су стварани. „Донаторске композиције (са портретима, пр. ур.) рађене су не само из верских, него и династичких и црквених разлога. Оне треба да прославе донатора, да подигну његов ауторитет, и да укажу на његову моћ и углед". Сваки нови владар окружен је прецима, тако славним и добрим. коде народ воли и по-

својим редовним радом, предузело читав низ мера да се васпитање омладине постави на националне темеље и доведе у склад са стварним народним потребама. Увиђајући значај народне поезије за национално васпитање омладине Мин. просвете је увело национални семинар у два виша разреда гимназије. Г/РИМЕДБЕ ЗА ПОЧЕТНИЧКУ НАСТАВУ НЕМАЧКОГ ЈЕЗИКА У ИНСТИТУТИМА У СТРАНИМ ЗЕМЉАМА Директни метод у настави живих језика унели су немачки лектори због непознавања језика земље у којој раде. Зато су морали предавати само на немачком језику. Главна мана овог метода је у томе што се њиме не могу апстрактни појмови да објашњавају, и говор се мора односити на конкретне по.јмове. Успех би био много бржи кад би се потребна објашњења могла дати на матерњем језику ученика. Зато писац заступа мишљење да директни, односно говорни метод треба да иде паралелно са теоријским и граматичким објашњењима на матерњем језиху.

штује, па они посредно даЈу легитимност његовој власти. Црква у Дечанима има највећи број слика од свих осталих наших цркава. Ту је читаво Јеванђеље, читав црквени календар, један део наше истори.је испричане у сликама. Фреске у Дечанима има.ју „енциклопедиски програм и изражавају цело Црквино учење". Фреске у Дечанима не обилују уметничким квалитетима, као што су преобилне у идејама и темама. Немају оне монументалности у димензији и стилу, као што су фреске у Сопоћанима. Цртеж ниј.е увек на висини. Али њихово причање задивљује. „Ни у једно.ј средњевековној цркви, не само у Србији него и у Европи, не може се наћи на фрескама тако многобројан и разнолик и тако фасцинантан свет фигура". Ниједан чланак не потврђује тачније исправност оног пишчевог да се „ова књига исто толико обраћа очима колико и мислима читаочевим", као што је случај с чланком о Средњевековној српској скулптури. Велики број фотографија открива нам све богатство и лепоту наше средњевековне пластике. Довољно је видети само репродукције конзоле аркатура из Дечана, па осетити како је висок ниво нашег средњевековног вајарства. Веома је поучан чланак о Цлвилној и војној архитектури у средњевековној Србији. Ми смо до сада проучавали углавном црквене грађевине, а толики број значајних војних и цивилних градова, чије рушевине налазимо на многобројним брдима по Ср6 иј"и , могли би да нам открију ко зна колико новог и интересантног. Потребна су ископавања у самим градовима, рад стручњака на терену. Са археолошким проучавањима требало би истовремено конзервирати и рестаурирати поједине градове, које нагриза зуб времена а људи односе камен. Чланци о Олтарским сликама у Данчама, о Николи Божидаревићу и Михаилу Хамзићу мањевише дескриптивни су, и доказ су брижљивог научног рада г. др Кашанина. Чланци о изложби музеја Прадо у Женеви и о Мемлинговој изложби у Брижу имају елементе новинарске репортаже. Писана лепим књижевним језиком, са одличним познавањем научног материјала, књига силно привлачи аматере уметности. Као национална пропаганда такође је од значаја. Али када се има у виду да је данас издавање једне овакве књиге скопчано с великим техничким тешкоћама, пожалисмо на крају што ова књига није била један синтетичан преглед наше средњевековне уметности, богато илустрован и репрезентативно опремљен. Овако, чланци пренесени из Уметничког прегледа (који је ипак доступан читаоцима), без неке су ј 'аче везе и континуитета и не чине целину. Лепа пропаганда али не и потпуно дело. Можда ће материјал, који је наша млада наука брижљиво прикупљала 20 година, писац књиге Уметнбст и уметници искористити једног дана за давно очекивано капитално дело о нашој средњевековној уметности. Квалитети г. др Кашанина за то нам дају наде.