Srpski narod
1
РВЗИДЕНЦИЈА ИЗУМРЛЕ ДИНАСТИЈЕ
Иако заштићен турским уговорима и обећањима, кнез Милош Обреновић, један од најмудријих наших владалаца, није волео да станује у Београду, на домаку турских топова и власти. Он је за своју резиденцију изабрао романтично местанце Топчидер, што на турском значи Долина Топџија. Ту, усамљен и заштићен својим војницима, кнез Милош је могао сваког момента, ако би Турци покушали да га ухапсе (а у томе је имао горког искуства), да побегне кроз дивље шуме у Шумадију, право у своја верна села из којих је поникао као обичан сеоски кнез. Долина Топџија налази се између два брдашца, Топчидерског брда и Кошутњака. Њени путеви и ток мале Топчидерске реке стичу се на обали Саве. Бујна вегетација и извесна дивљина давали су нарочиту чар овом месту. У Топчидеру су српски устаници, почетком XIX века, имали често договоре, На таквом једном договору, вожд Карађорђе и војвода Милош, споречкали су се око начина вођења борбе. И да Милош није био срећан, *а донекле и окретан, погодио би га Карађорђев пиштољ, који је вожд потегао у јарости на свог војводу. На том месту где је избегао смрт, Милош је 1834 године, као српски кнез кога је признала Турска Порта, подигао малу цркву у барокном стилу за коју је иконопис сликао Константин Лекић из Земуна. Мала црква служила је за основу будућој резиденцији. Недалеко од ње подигао је кнез Милош конак у коме је затим најрадије пребивао. Градио га је тадашњи српски неимар Хаџи-Никола Живковић, у једном стилу који је срећно спојио у себи исток и запад. Исток се истицао у некој врсти застакљеног доксата, стилу ко.ји је лансирао у Србији још у XVIII веку градитељ београдске тврђаве под Евгенијем Савојским, архи-
Текст од Д. Ђ о к и ћа Цртежи од К. Направника
текта Никола Доксат де Морез. У овом застакљеном доксату волео је кнез Милош да седи, пије каву и гледа у зеленило парка, размишљајући тако у саадоћи о судбини српског народа. Конак није био богат. Сасвим скроман: обојени зидови, дрвене таванице, каљеве пећи, слике на зидовима, мала библиотека и производи народне примењене уметности. Од нарочитих пластичних украса на конаку истичу се лепо рађена дрвена врата са лављим главама од бронзе на којима стоје звекири, који у то време замењиваху кућно звонце. Лупом звекира чувари су будили Милоша обично ноћу, саопштавајући му да су Турци пројахали крај Топчидера, или се војсковође буне у Шумадији, или му раде о глави непријатељи. Увек спреман да се брани, Милош је знао шта значи налазити се на овом месту. У том конаку умро је кнез Милош 1860 године, после једне бурне владавине, опкољен род^ином и кругом људи који су га за живота раз^мели. Народ српски у том тренутку није знао шга губи.
{а
Сада је конак кнеза Милоша остарео, патиииран временом, али очуван. У њему је сада Ловачки музеј. Пред њим развија гране стогОдишњи платан, такође реткост овог краја. Топчидер није више краљевска резиденција. Ту улогу преузело је Дедиње, брдо недалеко од Топчидера, које је изабрао краљ Александар Карађорђевић и на њему сазидао дворац. Топчидер је сада мали парк београђана, пун »едељних изле+ника, љубавиих парова и војника. Мала црква, чије је зидове прекрила пузавица као какву профану кућу, сва утонула у зеленило, постала је парохиска црква за овај крај и у њој се одржавају елитне свадбе. У том парку који одише старином, налазе се још неколико споменика из Обреновићевског доба. Једна чесма са дИвнИм лављим главама, ко.ја је некада ста.јала на Теразијама и по изумирању династи.је Обреновића пребачена- Овде. Затим један споменик у славу кнеза Милоша, скроман, укусан и нешто запуштен. Ту је затим један магацин за робу из доба Милошевог. И чесме, обновљене у новије доба, носе печ*ат његове активности. Сада се пред њима брчкају деца у топле дане. Продужетак парка почиње да губи своје старе карактеристике. На једној падини подигнуте су нове зграде. А када се човек предвече испне мало више, на брдо, сагледа море светиљки које се пружа на све стране и обележава границе модерног Београда, оног Београда ко.ји је обновио н унапредио кнез Милош, почев од 1830 године^