Srpski narod

Политички пајаци

»Ко с 1јаволом тикве сади, о ✓лаву му се лупају«... Влада Слободана Јовановића поднела је Краљу оставку. Англосаксонци, совјети и међународно јеврејство нису показали ни према једној емигрантској влади у Лондону тако мало обзира као према југословенској. Последњих дана догађаји су се развијали овако. Прво, на захтев Стаљина, а у вези са политичком и хушкачком пропагандом, енглеска влада је чинила притисак на југословенску владу да се пресели у Москву. Друго, на захтев јеврејског светског конгреса вођени су преговори између претставника тога конгреса с једне стране и Слободана Јованови^а и др Нинчића с друге, о укидању свих прописа и закона антисемитског карактера, који су објављени у Југославији прв њеног уласка у рат; Слободан Јовановик је писмено саопштио јеврејском светском конгресу повољну одлуку југословенске владе по том питању. Треће, на захтев Рузвелта Слободан Јовановић је морао свечано изјавити да »у хармонизацији свих интереса целокупнога човечанства Југославија види свој највиши лични интерес«, и ако је и сам био свестан да се под том формулом крије једна »ординарна свињарија« за коју хармонизација значи само победу англосаксонског империјализма... Апи, српски народ кога нико више не може преварити, нити кога икакве изјаве Спободана Јовановића могу вег ' зивати, решио је да у будуђе иде само својим српским пу/ тем. Г Енглези су одгурнули емигрант"ску југословенску владу као »крпу која им више није потребна ни за брисање обу+.е«, — као што ]е мени, пре двадесет година, лорд Керзон рекао о Грчкој, тадашњој енглеској савезници, поспе њеног пораза у Малој Азији. Сад Енглези сваљују на југословенску владу сву одговорност за својв неуспехе на Балкану. Они Јој пребацују да је она 1941 године упропастила целу ствар, јер је без икаквог дубљег размишљања, својим дрским и неполитичким држањем, одмах провоцирала Немачку и на тај начин сувише рано изазвала балкански рат, од кога Англосаксонци и совјети нису имали никакве користи, пошто југословенска војска није била способна да да икакав дужи отпор на који су Лондон и Москва рачунали. Својом глупошћу и неспособ "ношћу југословенска влада је за неколико дана упропастила сав престиж и све планове енглеске политике на Балкану, јер је далл Немцима и повод и могуКност да у врло кратком року избаце Енглезе и из Грчке и са грчких острва. Та брза и дефинитивна ликвидација енглеских планова на европском југоистоку, захваљују*и неозбиљној југословенекој влади, утицала је негативно и на даље држањв Турске као савезника Енглеске. Томе треба додати још и одговорност која се сад у Лондону сваљује на југословенску владу и за брзу ликвидацију комуниста и Драже Михајлови+а у Босни, Херцеговини и Црној Гори. Јеткост Лондона јв у толико ве+а што је Москва нарочито много полагала до ју [цртизам у поменутим (

крајевима и предузимала коракв у Лондону ради притиска на југословенску емигрантску владу у корист што тешњих и активнијих веза са комунистичким бандама. Емигрантске владе, које су поверовапе Англосаксонцима, данас живе у страху да их Енглези и Американци, у својој окорелој себичности и циничном старању само о себи, не жртвују као пијоне у шаховској игри. После Пољака дошли су на ред Југословени... Црнац је одиграо своју улогу и сад може ићи. Тако се технички може тумачити оставка Слободана ЈовановиЂа. Али то је лична ствар између њега и Енглеза. Нас много више интвресуја психолошки моменат у коме се већ назире грижа савести а можда и буђење здравије националне свести. Правдајући своје раније безумне и недостојне поступке,

Слободан Јовановић и његове српске колеге у досадашњој југословенској влади бране се да су из необавештености ометали патриотске напоре генерала Недића у спасавању Србије, јер нису знали за право стање српског народа нити су могли предвидети све кобне последице партизанске акције! Живот је драма, страховита драма. Јавно мишљење је поводљиво и лакомислено. И кад несвесна гомила гледа на живот као на претставу у циркусу, драма се већ у том тренутку претвара у трагедију. Пајаци и сувише вешто и весело забављају публику да би она могла на време сагледати трагичан крај претставе. Тек доцније долази историја и бележи свршене чинове. Она правилно мери и пресуђује. Она прави разлику између живота и циркуса, између државничких атлета и политичких пајаца.

Галерија историских великана

У историској галерији поли тичких портрета на једној страни видите све саме атле те, а на другој све саме пајаце. Илија Гарашанин, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Никола Пашић, Милован Миловановић, Стојан Протић — то је била државничка екипа не кадашње Србије. Душан Симовић, Слободан Јовановић, Миша ТрифуновиК Момчило Нинчић, Милан Грол, Богољуб Јевтић — то је била екипа политичких пајаца у последњој југословенско] пантомини, која почиње 27 марта 1941 године а траје још и данас. Циркус, циреус, циркус... Све сами пајаци и ниједног атлета међу њима. Најсмелији међу пајацима — пеливан који се највише пузао уз конопац — прогласио св 27 марта за њиховог шефа, једном речи постао је — »национални пајац«. И од тог дана све се у Југославији претвара у циркус. Пуч, изнуђена оставка краљевских намесника, састав »владе народне пропасти« — циркус. Војници са шлемовима и тенкови по београдским улицама — циркус. Уличне поворке предвођенв јеврејским и енглескосовјетским апентима, састављене од разуздане дечурлије која је за неколико динара несвесно викала »боље рат него пакт« циркус. Пеливанско ченгијање и дипломатско акробатисање владиних пајаца до уочи самог рата — циркус. Пакт о пријатељству са совјетима — циркус. Анархија у врховној команди, хаос међу трупама, сулудо и сасвим излишно бацање у ваздух гвоздених мостова на Сави и Дунаву — Циркус. Слом и капитулација »југословенске војске«, бекство свих политичких пајаца у иностранство — циркус. Са прогласом »совјетске републике« у Ужицу почиње народна трагедмја у Србији. Југословенски пајаци већ су се налазили у заветрини по лондонским хотелима.

И тако ће историја забележити да је један малоумни али дрски пајац бацио угарак и запалио

циркус. Чим је букнуо пожар пајаци су се одмах разбегли. Публик<з је скакала преко клупа, спасавала се како је знала, али није проклињала пајаце. Шта више, још за време пожара, отменији део публике прогласио је »националног пајаца« за »националног хероја«. Публика не може тако брзо да осети сву умну немаштину и сву Духовну сиромаштину оних који јој својим лакрдијама натерују сузе смеха на очи и којима она због тог тренутног уживања радије пљеска него атлетима. Тек са сузама плача публици се враћа свест и отварају очи. Циркус југословенских пајаца наставио је у Лондону своје комичне претставе. Њихов шеф се убрзо стропоштао са конопца и пренет је одмах у болницу. Заменик му није могао бити нико други него по годинама најстарији а по шалама и досеткама најзаједљивији пајац. Али Енглезима није више било до шале и смеха, јер су им послови ишли рђаво... Једног дана, нови шеф југословенских пајаца, хоте-Ци да покаже своју снагу пред »џентлменима« сакупљеним у циркусу, подиже тешко атлетско ђуле једном руком до изнад своје главе. Рука клону, ђуле паде пајацу на главу и скотрља се на земљу. Пајац је мимиком изражавао ужас и бол. Џентлмени су остали равнодушни. Трик је био познат публици... Ђуле је било од картона. Стаљин, коме је разонода толико потребна, очекује с нестрпљењем наименовање новог шефа пајаца и наваљује да му он са

својом трупом Москву.

што пре дође у

Др М. Спалајковић

СЛАВА И ХВАЛА МУЧЕНИНИЦИМА И БОРЦИМА ПРОТИВ БОЉШЕВИНКЕ НЕМАНИ У најдубљем пијетету Београд и остали српски градови одали су пошту жртвама комунистичке обести и онима који су пали У борби са црвеном немани на дан када је почела одбрана Европе од смртоносне бољшевичке опасности. Тај дан постао је празник европског ослобођења, али благодарно сећање ишло је у првом реду онима који су својим животима платили свој отпор према црвеним бандитима или су пали у борби са њима вршећи своју националну дужност. Иницијатива претседника Београдске општине г. Драгог Јовановића да се ово сећање обележи поменом нашло је одјека у свима родољубивим редовима нашега друштва, које је похитало да својим присуством испољи своју националну свест и своје осећање европске солидарности. Сви су схватали величину жртве ових мученика и борапа, који мастављају велику српску традицију борбе и отпора противу некрста. Право српско родољубље достизало је свој ненадмашив врхунац, када су у Саборној цркви данашњи чувари косовског аманета пред ћивотом косовског мученика кнеза Лазара палили побожно воштанице онима, који сада поново положише своје животе као велики Срби и добри Европљани. Огромна већина, може се рећи цео српски народ сем једне шаке плаћеника у туђој служби или заслепљених блефовима Москве, схвата данас значај борбе коју Велики Немачки Рајх, помогнут осталим европским народима води на Источном фроту. Учешће београдског грађанства у омако великом броју на помену од 22 јуна показује колико је велика свест о дужности сваког Србина да учествујв у одбрани српске националности и европске културе од рушилачког дејства црвене Москве. Зато су за још већу осуду они малобројни, који из било каквих разлога не суделују са целим српским народом у осуди и борби противу комунистичког терора и траже изговоре да оправдају своју пасивност и своје отсуство у општој националној борби српскога народа за одбрану свога огњишта, своЈ"е вере и своје бумдућности. Митрополит Јосиф одржао је говор, у коме је рекао: „Молим се Богу за покој душа оних палих хришћана, од оних који објавише рат не само људима и државама, већ и Богу и вери. Душу само Господ познаје и он је тај који васпитава људску душу. Иаша људска душа је Богу најближа ако је чиста и њему угодна, а они који су први устали против наше сестринске руске, источно-православне цркве дигли су своју руку не само на свештенике и људе, веЛ на Бога, заступника свију људских душа". Дижући очи према небу митрополит Јосиф, моли Свевишњег да даје разума свим људима да сачувају мир међу људима, и отклоне комунистичку опасност која прети да уништи културу и цивилизацију. „Српски народ нарочито у овим тешким и мучним данима треба да даноноћно моли Господа Бога за напредак, мир и спокојство, а Српска православна црква ће се увек молити за спас душа палих од комуниста за веру и отечество". Окрећући се криптама светаца које су изложене у Саборној цркви митрополит Јосиф указује на то да смо ми потомци Немање и да Немања и ови српски свеци заједно са њим моле Свевишњег да се сви Срби сложе, да се браћа измире и да путем мира, путем реда, путем рада нађемо пут спасења. Свето Писмо каже: „Ништа б лагородније, ништа узвишеније, ништа божанственије не постоји него када браћа у међусобној љубави живе". Њима је Господ обећао живот вечни и на овом и на оном свету. Ако смо тим идејама испуњени, онда наше топле молитч ве преко свете цркве биће Богу (Наставак иа 4-тој страни) >

Помен је био заказан у 11 часова пре подне у Саборној цр кви. Још много пре тог времена све околне улице биле су пре пуне света који је и на тај начин хтео да покаже свој пијетет према палим жртвама. Претеедник Српске владе генерал Милан Недић стигао је у Саборну цркву пре почетка помена у пратњи управника града Београда и претседника Београдске општине Драг. Јовановића и свога шефа кабинета пуковника Масаловића. Ту су већ били на окупу министри Богољуб Кујунџић, Јосиф Костић, Велибор Јонић, Танасије Динић, Огњен Кузмановић, Радослав Веселиновић, др Милорад Недељковић, Стојимир Добросављевић и Душан Ђорђевић, државни секретар при Претседништву владе Цвета Ђорђевић, као и изванредни комесар за обнову Смедерева Димитрије Љотић, помоћници министара, велики број бивших м.инистара, претставници највиших државних и просветних, привредних и радничких установа. Чинодејствовао је митрополит Јосиф са владикама Арсенијем, Викентијем и Валеријаном, уз асистенцију 18 протојереја и свештеника. Помену је присуствовао велики број чланова породица погинулих жртава о.јађених и у црно завијених. А поред њих испунила је цркву и црквену порту велика маса београђана из свих сталежа и друштвених редова, нарочито велики број малих грађана, који су својим присуством хтели да одаду пошту палим браниоцима њиховог огњишта, олуђујући самим тим рушилачку и братоубилачку акцију одрођених и разорних елемената. На јектенија одговарао је хор Београдског певачког друштва.