Srpski narod

/

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

=

Из борбе у борбу зо спас Србије

невољама којо бандити доносе иароду. После одржаних говора, пришао ми је један стари ратник и рекао ми је! »Господине, сви ми сељаци овога краја смо зв ред и мир И потпуно смо за политику генерала Недића, али смо без подршке и заштите, а сили се не можемо супротстављати. Не само да смо без оружана подршке, него и без моралне, јер ево већ две година како нас ове банде тероришу, нико на дође у наше село да нам да какав савет. Ви добровољци ста први и ја вам у име народа овога сала захваљујам на труду и радујем се да »идим да су добровољци прави српски родољуби, а док ја таквих Србија ке живети....« Према задатку кренули смо заТ им у село М. Т. У село смо стигли око девет часова. И овде смо одмах сазвали сељаке на збор Сељаци су прилазили са неповерењем и страхом, јер су им бандити говорили: »Долазе вам петоколонаши, издајници, који кољу свв живо што нађу, руше и убијају«. После одржаног збора и дужег појединачног разговора са добровољцима, лии,а сељака су синула и на многом се оку појавила суза радосница гледајући добровољце. Добровољци су окупљеном народу отпевали неколико патриотских борбених песама које су мештани пажљиво слушали. После збора напустили смо село испраћени сељацима, који се нису могли да одвоје од добровољаца. У седиште чете вратили смо се у подне. Тамо нас је чекало наређење, да останемо под оружјам, спремни да помогнемо суседној добровољачкој чети која се сукобила са бандитима пола часа раније. Ручали смо на брзу руку и затим у ратној спреми добровољци су полегали по трави испред касарке. Међу добровољцима није се видело ни трага незадовољства, што ил) се није дала прилика да се одморе раскомоћениЈ напротив падале су непрестано шале на рачун онога што • се пре подне доживело, У пола два командир је добио наређење да крене са четом у помоћ добровољцима који су се налазили у борби. Пошто смо били потпуно спремни кренули смо убрзаним маршем ка месту борбе. Дивио сам се невероватној издржљивости младих добровољаца, који су више трчали, него марширали, пожурују^и се међусобно у жељи да на време стигну на место борбе. Поеле пола часа хода чули смо удаљену митраљеску паљбу. Темпо марша постао ј© још живљи, И ако је изглед за борбу био готово стопроцентан, ни на једном лицу се нису показивали ни трагови нервозе. На лицима свих добровољаца видела са мушка одлучност да стигну пре него бандити отступе. Врукина је била неиздржљива, а терен валовит. Испред сваке косе изгледало је да се борба води у непосродној близини иако је место борбе било удаљено од базе 14 километара. У 16.30 часова били смо на месту борбе. Дакле растојање од 14 километара на тешком брдовитом и беспутном терену прешли смо за два и по часа. Наша патрола је пошла да успостави везу са четом која се налазила у борби. Један део бан-;

дита сакрио се непримећен са наше стране у винограду далеко 50 метара од места где је стаја^ ла наша претходница и пропусти' ла патролу да прође и да се вра. ти, да би дочекала главнину. Кад се патрола вратила са извештајем да )е веза успостављена кренули смо напред. После неколико секунди бандити, који су нас очекивали у заседи, осули су нас нас ватру из аутоматског оруђа. Сре^ом њихова ватра није била прецизна, а и добровољци су одговорили ватром и бандити су одмах напустили положај бежећи кроз воћњаке и винограде, и ми смо без губитака ушли у село. Дочекао нас је мој стари друг, потпоручник Глиша, који је водио чету која се налазила у борби и известио нас ја да је изненада нападнут од далеко надмо^нијег броја бандита, пошто је са собом водио свега два вода добровољаца и показао нам положаје бандита, које је он освојио и који су били изграђени од валиког камења у облику бункера, јер су бандити царовали у том селу готово две године. Командир Дедић распоредио је људство своје чете, док су добровољци из Глишине чете настављали борбу. Десета чета ја заузела за неколико минута положаје, које су бандити тукли ватром из аутоматског оружја и отворила жестоку ватру на бандите. Бројно надмоћни бандити наставили су са отпором, гоњени од положаја до положаја још пуна два часа, када су се потпуно разбијени повукли урвинама и потоцима кроз шуме и шипражје, носећи са собом своје мртве и рањене. Гоњење је настављено до вечера када је прекинуто. Искази ухваћеног баидита После борбе разговарао сам са једним од ухваћених бандита. Он је изјавио да се код села налазила »бригада« Гордикева, који је дојахао у село на белом коњу, већ припремљеном, да га као »ослободиоца« унесе у Крушевац. Међутим се у почетку борбе одмах смакао с коња, који му није био довољно брз да га низбрдицом пренесе са места борбе. Ухваћени одметник ми је рекао да је у шуму отишао стога, што су га прогониле власти. На питање, зашто су га власти прогониле, после дужег устезања признао је, да је по наређењу Гордићевом, који се тада налазио у легалним четничким одредима »реквирирао« од једне заробљеничке жене неке кућне ствари и та га жена тужила, па је морао да бежи. На питање зашто се боре, одговорио ми је: »За слободу«. Ту се нашао и наш четни просветар Јова, кога је револтирала толика заслепљеност ухваћеног одметника, који на то питање није могао ништа више да одговори, па га је упитао: »Зар вам ваше старешине не објашњавају зашто се борите, него идете тако као стока без разума против свога народа». Одметник је одговорио, да је долазио један потпоручник, који им ]е читао нека наређења, за борбу против добровољаца, али зашто треба да се боре ни!е им казао. Овај разговор искористио је један досетљиви добровољац, који Је осталим друговима испричао, како се Јова интересовао, да ли и дражиновци имају просветаре, и то да га је питао

боје&и се конкуренције. То је био повод за разна задиркивања, које је Јова морао да трпи целог пута. Ухвакени четник је изјавио да новац и оружје бацају ввиони, а храну узимају од народа. То је слика »шумских ослободиоца«. Сељак је за ред и мир, а до&ровољци су сељачиа заштита После напорног марша и борбе вравали смо се по месечини уз смех и песму натраг у своје село, као да нисмо провели двадесет часова у тешком напору. Успут сам се осввдочио још једном о смислу Бана^ана за хумор. Приметио сам да један млади добровољац оставља нешто у торбу и дуго се мучи око тога. Упитао сам његовог водника, шта то ради тај добровољац, јер га је воддник гледао и смејао се. Водник ми је одговорио, да је неки сељак поклонио добровољцу једно мало куче и да га овај носи. Пошао сам да видим куче и кад сам се приближио, чуо сам како му добровољац говори: »ЦЈто се, будало, бојиш торбе; ње се никад не треба бојати; у њој увак има нешто добро!« Други дан чета је добила задагак да поседне два села, кроз која би могли да прођу бандити гоњени од других чега. Пошто бандити нису наишли искористили смо прилику и одржали зборове у тим селима и провели дуже време у разговору са сељацима. Наши говори оставили су дубок утисак на сељаке. У разговору с њима јасно сам осетио жарку жељу нашега сељака за редом и миром и радост због заштите коју му добровољци пружају. Свугде су нам говорили: »Дођите нам опет. Дочекаћемо вас раширених руку и срдаца....« Нудили су добровољцима и храну и пиће што добровољци нису примали, не желећи да од народа узимају ништа. Ова два дана које сам провео међу добровољцима уверила су ме у постојање два непобитне чињенице: здраз дух и морал добровољаца и њихова несебична залагања за одржавање срлских живота и велику жељу сеоског становништва за миром и редом под сигурном заштитом државне власти. Терор одметника је неиздржљив, Убиства најбољих домаћина су стално на дневном реду, а народ је немокан да учини ма шта против бандита к вољан је да помогне легалне власти да се оии искореке, и зато ]е са рарошћу дочекао добровољце. Пишуки ове редове имам пред очима и у души лик 10 четв III Добровољачког батаљона, која се данас бори за будућност српскога народа, не жалеки труда да му врати мир и да га оелободи бандитског тероризма, чете која личи на еложну породицу на челу са својим командиром ДедиЧем. који са сво^им водницима Марчикем, Глишићем и Лемаји+,ем и целокупним људством чете проводи ноки на мртвој стражи српскога народа Крушевачког округа, дане у тешкој борби са гробарима српства, сигуран да Ке се њихова борба окончати са успехом. Б. Борчић

МИТРОФАН МАТИЋ*)

м&а аа&а

8ећ се стишава младост моја жудна. Ал нова борба сад се оцртава: За нове речи душа ми је будна, Мисао нова срце разбуктава... Остављам јецај, грчеве и крике, онима који боје се живота. Отварам срце за нове видике, за пламенове нових идеала, нових заноса и нових лелота. вуђење Новог, зора ми засјала. Новог реда кораци већ тутње, Обзорјем Ново зари нас свнтање. Нестаће таме, очаја и Ђутњв. Нестаће људи што у мутном лове. Сунчаним блеском наступа Рађање Времена Новог и Слободе Кове. Не певам више о својим болима, јер очи моје нови живот вкде: Нова ће правда засјати свима И Нова Радост — Ново Доба иде! *) Митрофан Матић, јеромонах манастира Чокешина борац и песник Новога Доба. Пао ја као прва жртва комунистичког терора у Србији 1941 год.

П С О В К А Р,е% шни ш&ет м&емм

По н>ој се разликује од животиње Оеслоаесне Јер кроз реч изражава он интимне жељ-е срца свог, речЈу исказује вољу ^воју, реч му Је средство да саопшти мисао коЈа се у уму његовом зачела. Велика и значајна збивањд у животу човека појединца као и у деловању Једног народа, изражавају се речју, било изговореном или писаном. Реч је велики дар Божји, она је знак изванредне милости Свевишшега према човеку трудбенику. Она је копча коЈа везује народ у једну целину, која спаја (матерњи Језик) децу са родитељима, потомке са претцима. Отуда и огромно значење њено. Али људи не би били грешни када не би сваком раду Божј€м накалемлли ђаволску, тамну страну. Милозвучна, окрепљујућа, ведра и чиста реч у устима неваљална претвара се у хулење безобзирно, мучно и прљаво. Уместо благослова дошла је — псовка. Она је дар ђавола, по њој је човек далеко нижи од скота бесловесног, јер ни животиња не чини оно што нечовек у псовци изрази. Псовка прља и понижава свакога оног који псовку употреби. Макар он то чинио „несвесно, без рђаве намере, из навике" — како се обично покушава да брани, — никада он, докле год се псовке не одрекне, неће моћи да поврати безазлену чистоћу душе своје. Човек који псује је као болесник који болује од рака, где унутарње ране у телу изазивају разарање организма и стварање све нових и нових рана које на крају доводе до ужасне смрти. Тако исто и псовка раз.1еда душу човекову и свакога дана је руши и разбија безобзирношћу. а прља бестидношћу својом док на крају не убије V човеку све оне на.шнтимније и најнежније делове, некада толико племените душе његове. Обично се такви људи код нас бране да је псовка код Срба уобичајена у толикој мери да је постала већ народни обичај — свакодневна узречица те да самим тим не претставља ништа страшно ни увредљиво. Истина је, на жалост. да је

псовка код нас честа и раширена, али 1е исто тако истина да псовка, бар у оваквом облику, у коме је данас, није плод српског народа. Постоје историски писани документи из којих се види да је псовка код нас почела да се јавља тек у другој половини прошлога века. Ако тај факат доведемо увезу са обликом псовке, онда нам мора бити јасно да је псовку код нас Срба увео и ширио туђин — и то са плапом и свесно. Јер, ако је неко желео да ру> ши снагу српског народа, тај је морао најпре ударити и пољуљати темеље животне сржи његове: побожиост према Свевишњем и љубав према породици и родитељима. Отуда су наше псовке или страшно богохулне или бестидно вређање чистоће маЈчиног лика. Дубоко смо огрезли у зло. Потребно је што пре натраг, јер ће нас зло загушитиНе пишемо ово зато да послужи као морална предика, него да ово буде поклич за борбу против овога страшног зла. Тај поклич је већ од првог дана добровољаштва дат добровољцима. Јер добровољаштво је непрекидна борба против организованих сила зла, те је и борба против псовке један од важних задатака српских добровољапа. Добровољци су овесни да је лични пример најмоћније оружје које сигурну победу наговештава. Зато се они од првога дана труде да код решавања овога, као и других борбених задатака, најпре зло v себи победе па да, очишћени и препорођени од грехова неславне прошлости наше, као пламене буктиње засветле кроз таму суморне данашњице, Инж. Д. Јакшић