Srpski narod

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

и ши сџ р&рцнакаш. Животни пут нашега народа I сти партизана и „ослободиоца". био је увек пут части. Од када Партизани су, у своје време, чи-

историски можемо пратити рад, став и схватања нашег народног човека, од тада знамо, да је он био честит и витешки. Иако благ по души, широк и топал, наш народ је обдарен војничким и ра г ничким врлинама, које су високо цењене и опеване Култ витештва, оно што је Његош назвао Милошевим пићем, увек је био идеал најбољих у нашем роду. Било је правило, да у колико је ко бољи и већи јунак, да је и толико и човечнији према ономе кога сматра својим противником. Брижно се водило рачуна о томе, да лепдту јунаштва не окаља нечовештво. Нечовеш^во је служити се нечасним сретствима у борби и нељудски се односити према ономе ко подлегне у борби или силом буде принуђен, да је остави Према таквоме истински борац и виТез мора имати пуно обзира Не у томе смислу, да га унизи својим милосрђем, него да до последњега момента остане према слабијем и побеђеном у односу, који није самилост, него корек^ност и витешки дух. „Према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда, говорио је покојни краљ Александар својим војницима, будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човек". Овим речима је изражена орж нашег народног схватања односа према савладаном или ухваћеном про^ивнику. Жестокост, безобзирност, садистичко мучење и нељудски поступак уопште све је то туђе нашем расно чистом човеку Ни према жестоким Агарјанима, својим вековима најљуђим непријатељима, нису наши преци показивали зверства. Њихова се борба увек кретала на плану витеш г ва, јер је била ношена вишим идеалима и свесним осеђањима правде: у про тивнику се најпре гледао човек. па онда непријатељ Непри јател је савлађиван, али је достојан ство човека чувано. Материјализам и јеврејски дух плански су унииштавали оваква схватања. Оадизам и безобзир даност у вршењу злочина одликовала је увек људе јеврејског духа. У француској револуцији, на пример, она зверска, нељудска и паклена пожуда за уживањем у невољама других и сладос^расно утапање у муке и крв невиних, нашла је свој пуни израз. Људи су дерани, на разне начине мучени, а од њихове коже прављене су ципеле И у другим револуцијама, нарочито у бољшевичкој, безобзирна и сви репа злочинства лелом су инспирисана, а делом непосредно из вршавана од јевреја Они нису никада довољно сити хришђанске крви и злочина. Продубљење идеје злочина њихово је дело Кроз уношење бољшевичких идеја и кроз пропаганду, коју у нашу земљу шаљу јеврејски спикери са разних радио станица Ен глеске и Америке, идеја и страст злочина ушла је у душе и све-

нили таква недела, да се нормалним људима ледила крв у жилама. Мислило се да са више сатанизма нико не може вршити зверства над људима. Последњих дана, међутим, показало се, да ни „ослободиоци", они који се називају војском Драже Михајловиђа и ките разпим титулама, нимало не изостају иза партизана, него их и надмашују. Безобзирним тероррм и злочином, они покушавају да држенарод на својој страни. Сретствима недостојним људи, који се хвале, да носе неку националну идеју, они су убијали добровољце који су им падали у руке. Вадили су им очи, чупали нокте болћ тело, унакажавали их толико, да нису могли бити препознати А оне, који по незаштиђеним селима покушају, ,да се одупру њиховим лудостима, кољу и расецају на пола. Поред других недела они и овим бацају страшну љагу на часно и поштено име српског народа, који у борби није никада испољавао ове нељудске особине. „Ослободиоци", бедни пљачкаши и злочинци, овим најјасније посведочавају, да су и они као и партизани духовни накот јеврејски. Њихоре душе, њихова срца и свести су јевреизиране. То се јасно и недвосмислено посведочава методима њихове борбе. Ни они духовно нису Срби као што ни њихова акција не иде у корист српског народа. И „ослободиоци" су јеврејскогџглески духовни накот. Одрођен, обезбожен, без душе и савести И без витешких особина српскога народа, на чији часни образ бацају црне мрље својим неделима. Они нису Срби, него одроди и злочинци. Н Б.

Између стварности и реализма

У општој инфлацији речи, која дзнас карактерише и наш народни живот, и реч реализам из губила је свој прави смисао. Пречесто и преразноврсно њено употребљавање и у потребним и у непотребним случајевима, са мовољно и некритичко њено појимање, као уосталом и живот који је окружује, а све без св-гсног оживотворавања њеног значаја, довело је до тога, да се она откинула од живота и ствар носТи и постала само пуста реч, дијалектички курзив, односно фраза. в У политичком речнику данаш њице, који и иначе обилује таквим висећим „појмовним фразама", реч реализам има сасвим изузетан значај, и, као елеменат политичке дијагностике, ва.н редан положај. Само — у том тако изванредном и .значајном положају, она је, ма како у ствари испразна, испунила мно ге садржине живота и обликовала многа политичка — убеђења. А то је у многоме и битност наше народне трагедије. Зато о њој и пишемо. * » * Све оно што се у једном животу ствара увек је одраз тога живота, било у позитивном, у негативном. или у ма ком дру гом смислу. Све то. још, поред тога ,има и једну општу, неизбежну карактеристику: да је двополарно и да се може прихв-.тити и појимати најмање са ге тачке гледиштз Тако је то и у уметности, и у филозофији, и

зиром на њен значај баш у формирању политичког става и појединца и читавих нација, игра у оваквом добу изванредну улогу. Од њеног разумевања зависи каткад опстанак човека појединца и човечијег друштва, државне и народне заједнице. Српски народ егзистенцијом својом и трагичном борбом која се у њему данас води — најјасније то потврђује. Реализћм је реч давно унесена у наш народни живот. Њу народ није исковао и за изражавање сличних стања имао је другу, своју реч: стварност. Може се рећи да је то исто, јер се заиста једно другим преводи, али када се дубље и не само филолошки посматра, онда то није ни у основном ни у крајњем смислу исто. Са речју реализам унесен је у српски народ друкчији начин посматрања стварности. Дојакошња стварност (а то је свесно појимање живота), која се манифестовала поштовањем освешталих народних традиција и истина: частољубљем, истинољубљем, родољубљем и богољубљем, и свим што је из тога произлазило, замењена је некаквом увезеном „реалношћу" са сасвим супротним принципима и идвјама: са индивидуализмом, либералним де мократизмом, интернационализмом и атеизмом. У практичном остварењу то је значило: напуштање божанског схватања живота и вере у бесмртност душе, која испуњава смисао и дубину историскога са у политици, и у — филоло- ! зНања и. уместо живота за том

гији. А како је и реч дело живота и не може се без њега по јимати, то и речи. пуне или ис празне, ударају несумњив печлт ег-ме добу. Реч реплизам са особитим об

ЛЕПОТА ЖРТВЕ

слмо дотле вреди док за нешто жртв г 'вати.

Живот се може Чим те веће вредности нема, жи вот је беемислен. Жртва лежи с ону страну живпта. Лелота жртзе је у свесној пожртвов.'ноети до самозаборава. Дати целога себе, без задњих мисли и страха за животом значи достићи највећу вредност живота. Живот, у апсолутном смислу, јесте непрекидна тежња за постизањем савршеног Добра. Вечно и неуморно изналажење Бога у себи и око себе, и непрекидна борба са напастима за одрж-ње тих налаза тс је она најинтимнија суштина живота из ко. : е све остало срган ски изр"ста и кроз што све остало добива свој смисао. Без тих божанских побудл у човеку, нема ни његове способносги за жртву, а ни његовог чове'п г за Жртва је превасходно напор за друге, не за себе. Ту је ја секундарно. Жртве из себичности нису жртве — него наказности А жртвовати се за друге не може онај који се није ослободип себе. Ко сувиш воли ситно и

трећеразредно у животу — не може видети велико у њему. А зна се, да се само из великих те "њи рађају велика дела. Свгжи напор у животу захтева изееену припрему и спрему, извеено сг.бирање потре,"них сн га на уштрб других. непотребних. И што је јачи напор — то веће то одабрано сабирање. Напор за жртвом до самозаборава захтева од човека све то у апсолутном смислу; то јест, потпуно потчињавање сопственог себе у незаинтересовану службу идеји која жртву изазива. Другим речима: то значи прелазак с ону страну живота још за живота. Овакво схватање жртве мора да нас прожме до у најинтимније делове наших бића. и мора да буде мерило свих нзших моралних снага. Јер — добровољаштво је потекло из тога и само тим се може одржати. Без овога, добровољаштво би било бесмислено. Ово су знали они који су пре нас пали. Ово морамо и ми знати. С. П.

беемртношћу, за вечношћу, за 1-тп-ривчнЈем' д^леких идеала, са ослуш^ииањем прохујалог кроз историју — прихватио се и прнмио: живот за данас, на.јзише за сутра, за себе, евентуално и за најближе сврје, јед ном речју — за просто задовољавање трбуха. Идеали су стрпани у стомак. И тако се борба за место у свеживотној истопији, заменила борбом за место у исечку те историје, у фрагменту и једној ситној "деоници живота. А тиме је и живот изгубио свој смисао.

Нема правог живота без сазна ња и осећања историске перепективе. Историја, то је уствари ритзм историске перспективе унапред и ун?зад, ритам у ком лежи смисао живота и без ког је живот само агонија без смисла. Историска перспектива има ту, ванредно корисну и неоцењиву, карактеристику, да људског чиниоца историје (појединца, друштво, државу) испуњава осећањем мере, учи стрпљењу, смирује и оспокојава. ' Напротив, живот без сазнања о историској перспективи у ком се не осећа свеобухватни и свевечни ход и ритам времена, пати од нестрпљења, несхватања мере неспокојства и немања вре мена, јер је „време стално на измаку", фантастично брзо лети нестз ; е просто: ..претвара се у новац". Време је новац — вели

изрека дубоко меркантилистич* ког двадесетог века. И, разуме се, тамо где никад нема времена и где је време новац, настаје хитање и журба, гу.^ва и туча хаос живота од данас на сутра. У таквој ситуацији нема умирања за идеале, нема далек-'сежних предвиђања и усмеравања, ни спонтаних колективних заноса: живи се само у непосредности и за непосредност. Везе судбинског осећања нераздвојне крвне и судбинске повезаности престају и човек се претвара у саможиву и Ларазитску, и увек рушилачку животињу. Сналажење у таквом индивидуалистичком, полуживотињском животу, живљец.е само за себе и од данас до сутра, без имало осећања одговорности пред историјом и народом, без идеала будућности и ослушкивања свевечног хода историје — јест онај прави, чисти и непатворени реализам, у сасвим онаквом издању у каквом нам га је извезао „узвишено-културни Запад". У данашњој политичкој ситуацији Србије такав „реализам" испуњава главе и „умирује" савести многих политичких и људских медиокритета, који мисле да се могу без одговорности и без последица по себе и народ издво.јити из општег друштвеног и државног живота и једино у бризи за свој трбушчић сачекати конац овог беспримерног свет ског сукоба. „Време је такво" кажу — треба бити реалиста. Што да се ми бринемо и секирамо, нека то други раде. Главно је данас збринути се и очувати а сутра ко зна што и ко зна како ће бити. Није паметно ексцончрати се. Код њих, после таквог резоновања, нема и не мб >ке више бити никаквих начела И чврстих убеђења и они ће у сваком метежу претстављати нај одвратније тесто за којекакве не реде, метеже, пљачку и нечовечности. Они су истовремено и рајв-ећи букачи и највећи ћутљив цц — већ према томе како се свакодревица развија — али уједцо и најнегативнији одрази доба у ком живе. Држава која се на њих ослања неминовно пропада. * I * # Али има и друга, не „реалност", него стварност. Стварност која зна и верује да суштина живота није у тренутности већ у бесмртности и вечности, да то „данас" није живот већ само исечак његов и, да народи, уоста лом, као и човек, не живе само исечком, већ годинама и вековима. Та стварнбст верује да тек у том животу у историји лежи смисао и вредност живота. Та друта стварност живи у највећој мери за будућност и, осећајући ритам догађаја, усмерује се ка њима да их предухитри. да ублажи или сасвим избегне судар. А ту се више не живи само за оно што јест, што је већ видљиво и опипљиво, већ и за оно што ће доћи, што се хоће и за(Наставак на 8-мој страни)