Srpski narod

6

Пештарина ллаћена у готову

НЕДЕЗБНИ ЛИСТ Бр. 39. Год. Ц Београд, 9 октобра 1,943 ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

ЗАБЕРА У КАИРУ

Свршено је са енглеском политиком на Балкану, Стаљин је ударио глогов колац енглеским политичким емисарима и они морају да се селе са овог терена. у други, плоднији крај. Код наших енглеских навијача настала је очајна пометња, људи не могу да дођу к себи од изненађењз, једина карта на коју су сецовали, изневерила је. Издала нас је Енглеска и продала за бољшевичку крв која се преливз на Источном фронту. Стаљин је запретио: или руке к себи, или Совјетија испада из рата! Таман посла, па онда би требали Енглези да залегну на фронтовима и да гину, а то је оно што никако не иде у рачун енглеским плутократама. Па малени српски народ досада је већ дао десет пута више жртава него Енглези и Американци заједно. И Енглеска је дигла руке и од Србије и Срба, од Балкана и од Драже Михаиловића, нека иде све до ђавола само продужи ти Стаљине да шаљеш руски народ на кланицу. Сада чујемо наше енглеске на-

вијаче где грде Черчила и Енглеску на све стране и називају је перфидном. Не ми неутрални, него енглески симпатизери то раде код нас. Ми који боље познајемо историју Енглеске нисмо много изненађени. Знали смо да у међународној политици нема сентименталности, нема платонске љубави, него само го интерес. Ми смо последњи који се љутимо на такву политику Енглеске. Са свога гледишта, она има права да води такву политику, која највише одговара енглеским интересима. Не можемо ми да тражимо од Енглеске да води неку нашу, српску политику, али оно што је Енглеска урадила са нама Србима, који смо ,је својим глупостима толико задужили, јер смо их правили по њеном наређењу и у њену корист, заиста је бозочно. Имају право енглески навијачи у Београду кад тврде, да нас је Енглеска издала, па ипак би било тачније да нас је Енглеска продала. Черчил продаје Балкан Стаљину

Између ње и Стаљина извршена је једна политичко-трговгчка трансакција чије су жртве балканске државе и народи. Балка-н је ушао у сверу комунистичке Русије, а Енгдеска се повукла ра Балкана. Укинута је Врховна команда ».ослободилачке" војске на острву Кипру и замењена је са Врховном командом у Каиру на челу које се налази хипер-комуниста Димитров, али ће ипак и он бити под надзором Вишинског који претставља Стаљина у Комитету средоземља. На тај начин ликвидиран је Дража Миха-јловић који није хтео да се стави под команду новопеченог бољшевичког генерала Тита. Сад бар имамо чисту ситуацију на Балкану и у нашоЈ земљи, али због овако неочекиваног обрта Енглеске, наши англофили су бесни и упућују Енглеској нешто што се не може написати овде. Шта ћемо сад? Ми који смо увек мозгали српском главом и реално -гледали нз ствари, водили смо искључиво политику чисто српских интереса, па су нас назвали издајницима, а они који су се упрегли у енглескз кола монополисали су патриотизам за себе. Међутим г наши ин-

тереси никад нису ишли ззједћо са енглеским интересима, напротив, они су били дивергентни. Радећи за енглеске интересе, ми смо остали без државе, без слободе и народ довели у полож^ј, у коме се и дарас налази. Ето, резултата такве сентименталне политике наших англофила. Нап-ослетку, маса је неодговорна и нас се она мање тиче од главних актера. А ти једини и главни кривци увели су нас у рат 27 марта и од тада лагали су нас на свз уста. Између 6 и 8 априла обећали су нам три хиљаде енглеских авиона и десет механизованих дивизија које су се већ искрцале у Солуну. У ствари, ми изгубисмо рат а не видесмо ни један енглески авион, ни једног енглеског војника да би бар успомене ради, знали како изгледа. Нас који никад нисмо веровали у енглеско пријзтељство, то није изненадило. Неће Енглеска да жртвује ни једног свог војника зз туђ рачун, то она чини и данас. А што се тиче нас Срба, брига Енглеску што ће у једном неравном рату пасти милион Срба; толико исто, колико је брига да ли ће до краја рата жртвовати два мидиона Индуса

или друге народности из свога колонијалвог царства. Главно је сзчувати енглески народ. Наши политичари и војни бегунци кад су упропастили земљу полетели су на авионима у Енглеску у чврстом уверењу, да

их тамо оберучке очекују са цвећем у руци као ратне хероје. Па, опет се преварили. У Лондону наишли су на леден пријем чувене енеглеске равнодушности уоквирене себичношћу и рзчунима енглеске политике.

Прогонство емиграната у Каиро

Енглези не би били Енглези кад би њима владао какав други осећај, до хладног рачунз. Тако и овом приликом, из чисте конвенционалности они су им отсвирали у два три маха југословенску химну, па их за тим одстранили све скупа као „чиапШб п^%еаћ1е" И 0 њима се више нису бринули, као да не постоје на свету. И тек тадз су се расхладиле те усијане главе и осетили колико су преварени, али је било све доцкан. Осетившг, да су непожељни гости, разбегли су се на све стране света. Једни су отишли за К 1 аиро, други у Лисабон а трећи су погодили чак Америку. Енгле-скз је ипак задржала најнужнији број политичких пеливана под фирмом „југословенске" владе како би послужили Черчилу зз његову даљу политичку игру и дражење заосталих Срба по шумама наше земље. Тако су нзши англофили на лицу места осетили, шта значи бити у енглеској служби и имати Енглезз за пријатеља. Ни овако разбијени, нису остављени на миру. Черчил је продужио и даље да их прописно меша. Прво су постзли звучници Лондонске радио станице, па су се сви изређали дајући нам савете, како да се влгдамо

ми овде остављени, наравно по енглеском рецепту. Кад су их довољно искористили, онда су мењали владе и министре док нису дотерали до југословенског комитета на челу са Божидаром Пурићем. Напослетку, кад је и овај комитет одиграо своју улогу, онда су наредили Божидару Пепићу, човеку неопредељене народности, да им очита буквицу и да их амалски све изгрди. За овим, Черчил је наредио прогонство у Каиро, предајући их на милост и немилост , ,Стаљнну, њих и нас, Србију и Бзлкан. Тако ми данас припадамо бољшевичким сатрапима и црвеној Москви у којој се данас певају црквене побожне песме. Несрећници и виновници наше несреће, потуцају се по свету и да.нас су принуђени да просе милост египатског Краља Фарука за последњу етапну станицу на путу за Москву. Све смо ми то предвиђали и говорили нашим енглеским навијачима, али нисмо имали коме. Ми смо за њих били издајице, јер смо мозгали српском главом а они привилегисане патрроте, јер су мислили енглеском главом. Сада они грде Енглеску, а ми опет ћутимо. Ћутимо, јер Енглезима се не може замерити што они воде политику само ен-

глеских интереса, али ми имамо право да захтевамо и од нашнх навијача и од енглеске пропаганде, да нас оставе већ једном на миру. Нека нам нико не замери ва тону кад о нашим политичким емиграитима овако пишемо, јер у нашем писању нема никакве злурадости што су они треснули главом о зид. Далеко су од нас га осећања сада, кад је сваки осмех замро на нашим устима, и кад наша српска душа пати што смо продани бољшевичким газдама у Москви од стране перфидног Албиона. Најурени из Енглеске, без подршке и помоћи њене, они су принуђени да траже нове господаре и нове могућности за одржавање сопствене егзистенције. Зато је стигао у Каиро Димитров претседник „распуштене" Коминтерне, а у исто време из Лондона стигао је у „специјалној" мисији јеврејски зет и бољшевик Бранко Чубриловић. Тако су енглеске карте потпуно откривене. Овај ограничени тип треба да буде посредник у преговорима између српског дела „југословенске владе" која тамо још послује у име Краља Петра Другог и Димитрова бољшевичког Бугарина и личног изасланика Стаљина. Лепо друштво и дивне перспективе за српски народ! Пошто се Енглеска одрекла протектората на Балкану, сада треба преко српске емигрантске владе у присуству Краља Петра Другог, да ту улогу протектора преузме Димитров за рачун Стаљина и бољшевичке Русије. На здравље српском народу!

Српсни народ противу трансакције између Лондона и Москве

Ми не знамо о чему се ради. Да ли ће српска влада остати у Каиру, или ће се преселити у Москву, зз нас овде, то није интересантно, али ми нећемо дозволити ником да се судбином ове земље игра или још горе да са њом тргује. Ти жалосни Срби у Каиру, који су без икакве потребе извели српски народ на кланицу па га напустили, морају једном да схвате, да Србија није ничија прћија нити дозвољава да буде предмет нечасне трговине, те је ни они не могу обавезив^ти у односу према трећем. Српски народ мрзи комунизгм и неће ни под којим условима у бољшевички јарам, јер ће српски сељак пре сав изгинути него што ће дозволити да се од његових плодних њива стварг.ју колхози за исхрану интернационалних паразита и нергдника. Нико у Каиру нема легитимно овлашћење српског народа, да у његово име прави какве политичке трансакције или у његово име прима какве обавезе. И ако то све добро знају виновници српске трагедије, они ипак продужавају свој стари по-

1ао, да на рачун народа осигуравају своје личне интереее и ухљебје. У спасавању својих голих живота и личних интереса наши војни бегунци и политичари не знају за границе докле се сме ићи, него претерују заборављајући да им будућност припрема народни суд, пред којим морају одговарати. Да је српски народ и досад од њих очекивао спас, већ би га да.вно нестало. У место ваздушастих нада и проблематичних комбинација, српски народ је по савету свдајих родољуба у земљи засукао