Srpski narod

СРЛСКИ ДОБРОВОЉАЦ

Недеља поподне. Тек што се ручало. Они лакше рањени при дигли се и Ш )спремаЈу око својих кревед-а. Већ лве године они сами брину бригу о себи Њихове • маЈке запрепасте се када им : деца доћу на крктко време •иа отсуство и покажу да умеју »акад лсшџе да, намаст« пос»'ел>у него )не саме. Разне бочиие и епрувете став'л>ају се у прсграде иа Јнншчегу Цела соба доводи се у ред. - Иедељом поподне. болиичка со ба Гдавне војне болнице, у којој леже добровољци, блиста као никада. А срца добровољаца, у овим празничним поподневима, стрепе у очеЈсивашу. _Два часа Је прошло. А онда опа,ј, ко.ји је већ пола сата не тремице гледао кроз проЗор, ра ; досно узвикује: — Ено их, другарице!... После неколико тренутака, гру па м 1лдих девојака весело улаЗи у пространу салу. Руке су им пуие разних пакетића: има у њима и воћа, и нешто колача и иигарета, Пушачи су најсрећнији... * • * Већ чве године један део младих београђанки, из свих друшгвеннх слојева и разиих година старости, за разлику од својих вршњакиња које проводе даве по. корзоима, приредбама, кабареима и разним журевима, доприносе свој удео у борби за нову и бољу сутрашњицу своје унесрећене отаџбине. То су косовке девојке наше данашње трагедије. У овоме раду оне не знају за умор, јер јасно осећају да је сав овај труд који оне улажу, само једна нианса велике жртве њихових другова. Оне нису никакве дегенерисане ,,'Мими" и „Лулу", намазане целом серијом козметичких препарата, нити у бојн косе и танким „Кајзер" чарапама виде смисао живота, већ добра !цеца Србије, чија срца куцају истим ритмом као и свих оних који воле ову земљу. Јер и кроз њихове душе, као и кроз душе њихових другова, зрачи и греје српска мисао... Ове девоЈ 'ке брину се за своЈ'е другове. И помажу им као праве Српкињице у њиховој тешкој борби. Али, не као партизаике. Знају оне да није њихово место на терену са пушком у руци. Други су њихови задаци. И оне их са пуно воље к самопрегора извршавају. Српска жена није крволо^на партизанка, већ добра мајка и сестра. Зато се добре другарице српских добровољаца

Зе иедаие нацноналисте (Наставак са 7-е стране) нални Срби морају ући најактивнија у борбу, ма колико им, услед кратковидости или несхватања ствари, изгледало да је црвена опасност далеко од њихова дома, од њихове породице и њи*ова личног живота. За јеврејску комуиистичку интернационалу цео Је свссни српски народ пета кокоиа, а засад она гађа ^истакнуте националисте спмо зато што су ени најборбенији, најсвеснији и нејнекомпромиснији противници бољшевичке мисли. Ово треба да зна сваки Србин ксји воли свој народ и своју отаџбину. Р. П.

на други начин одужују својим фуговима. Још од 1941 године насто.је колико нм је то могуће, да им учине што више услуга и >лакша.|у њихов тежак живот. Топло, сестрински, оне све свс је слободно време, после школских часова и рада по надлештвима и радионицама или кућног снрема ња, употреб.љавају-на то да сво :им радом иззрше дужност према отаџбини и својим друговима. Пчеле су рукавице и џемпере, шиле рубље, скупљале разне поклоне и пожртвпвано се старале да сваком борцу учине по коју уелугу и да му докажу да добровожачки фронт на терену и фронт у позадини, једнако мисле и да једнако осећзју неизмерну другарску љубав и повеза ност Пстина. тај р_ад није могао да стекне неку ширу форму, јер

су материјална сретства била врло оскудна, али сама добра воља и свест ових девојака много су значили. Најбоље то знају они који би после напорних маршева кроз кишу, блато, ши бање северца, на своје промрзле руке, навукли топле вуцене рукавице, које им је исплела непозна та н^ежна другарска рука. Онда кзда је борба била све жешћа, почели су да пристижу рањеницп. Најпре свега неколи1<о, а.онда све више и више. Већнпа. од ших није имала никог св ^га у Београду, а многи ни у Срби;н. А болестан човек има тако много сигних жсља, које утичу на његов душевни живот, а цреко тога и на сам (зазвој његове болести, То им ни управа болиице ни добровољачка коман да, и ако су учииилц све што им.

Је стаЈало на расположењу, нису могли испунити. Тада почињу своје велико де ло девојке, другарице добровољаца. Свакодневно од куће до куће добровољачких имућнијих другова и пријатеља, јер на никог другог се нијг могло рачунати, оне скупљају прилоге и поклоне, сроћују их и припремају рлн.еницима понуде. Не жалећи ни труда ни времена, оне из'.да на у даи носећују, поједидачно или',у групама теже болеснике. проводе сате поред њихових постеља, чинећи им на тај начин помоћ. Колико је самр пута заблистало око тешко рањеног добровољиа. када би се на тр.енутак' пробудио из бунила •и' када би поред себе.видео младу дево.јку, д.обро дете Србије као | што је и 011, како му брижљкво

и са топлом сестринском љубављу брише и хлади запаљено чело. Две године другарице српских добровољаца пролазе кроз капију Главне војне болнице. Чувари их већ познају и залсмуре на једно око кад која дође у време када нису дозвољене посете. Знају онн да је сигурно неком рањенику потребна брза услуга А то им нико као оне не може учинити. Скоро свакодневно обиђе по која од њих све павиљоне и сва одељења где леже рањени добровољци. Са или без понуда то је за рањенике свеједно. Јер њима је у њиховом, и физичком и душевном болу, довољно да има нс.со^ по које добро сестринско. срце које их разуме, воли ■ бори се за исти идеал. >

У спошв

" / Ди**итријв-„&ииа" Караждић наплар -добровол»г ?ц Трећег добровољачиог батаљона

Поникао у крају честитог кнеза Иве од Семберије, Димитрије Наранџић ишао је само оним путем којим се Једино могао спасавати измучени и напаћени српски народ. Све своје младалачке снаге улагао је на то да спасава С.рбе и младе Српчиће. То је чикио и у питомој Семберији, али када је његов рад био запажен од непријатеља Српства, пок. Димшрије, или како су га другови из милоште звали „Дика", прелази у Мачву и Поцерину, да би ту наставио онај рад који је још као ђак бијељинске гимназије с пунс воље и полета обављао. Одмах је ступио у IX добровољачки одред, где га је још у самом почетку заволео његов покојни командант, капетан Душан Марковић, који му је поверавао одговорне задатке, јер је знао да ће „Дика" са беспрекорним успехом извршити оно што му се ставља у дужност. И заиста, друг „Дика" све је свршавао са успехом, јер је дубоко веровао у оно

што ради и знао Ј 'е да се Србији и српскоме народу само кроз борбу бораца, који се окупише око генерала Мнлана Недића, могу обезбедити бољи и сретниЈи дани. Зато се несебично и жртвовао, сагоревш^ потпуно у опом прелепом национализму, којим је ду ша његова била прожета. Тим национализмом се свагда поносио, проносећи буктињу Српства широм целе Семберије, Мачве, Поцерја, Јадра, а у последње вре ме и Крушевачким крајем. Свевишњи је хтео да на олтар Отаџбине и Димитрије Наранџић положи свој млади живот, кога није жалио дати за Српство, заједно са својим ^'уначким командантом Душаном Марковићем и најбољим својим друговима, који беху цвет српског добровољаштва. Као ретко ко, остајао је „Дика" доследан своме добровољачком ставу. И онда када му Је на месец дана пре његове јунач-

ке смрти стигла вест из Семберије, да су му оца заклали, и када су му другови саветовали да напусти добровољце, ведра чела је и даље остао уз свога команданта, желећи да до краја служи отаџбини својој и да јој кроз националну борбу повратн „старе славе сјај". „Дика" Наранџић испунио је своју дужност до краја. Био је бољи од свију нас, и ми другови његови и из Семберије, и из Мачве, Поцерја, Јадра и широм целе Србије, над гробом његовим заветујемо се, да ће нам ње• гов лик "ђити вечито пред очима и да никад нећемо заборавити песму, коју је он заједно са другсвима кроз борбу испевао: „Мртви нисте, о друзи мили, Још се чује ваш громки глас, Ваш дух силни у нама живи Ваша душа лебди измеђ ■«." Бора Каргтцрцжћ

Из пржих цмм дабровољачке борбе: дсГ *?згп.цм полажу заклетву (Фото: Арх. В. от. С.Д.К.)

... Под тешким теретом, с песмом победе иа уснама, полази се у потеру за Титовим баидитима (Фото: Арх. В. от. С.Д .КЈ