Srpski narod

5 ПРОА СРБИЈАНКА-КЊШЕВНИЦА 1 ДОАЈЕН ЖИВИХ СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА

Ј2ДИЕ годнне, једнога данг», једн« Српкиља усред Ђенове раздрагано је кликнула: „Хоћу. сем, верујем, Дсвиза душе је моје исписана у срау мом, Као на мачу иеког старинског витеза. И ја: хтела сам. смела сам. керовала сам, И грем"~. Падала је крупна и авучгна киша, на маглен звечански крај све је сећало, кад пођо^мо да обиђемо ону, која је својим очима, својим корацима, својим грудима вцдела, прошла, удисала седам мора и три океана, безброј острва и све континенте, о којима су неки модерни песници само у машти сневали, само у лири разгоревали. Закуцали смо. Не на обична врата, већ на читав зид тамне храстовине, коме је само алка недостајала па да се'још нз прагу осете драж и- дах, како се то песнички каже, више него истбчњачких тајанства. ' Опет смо закуцалн. Пролазе тренутци, па за н»има други, трећи и баш кад су се време и проетор почели да сливају у онај товни трепет преиспољеног чекања, отвори-' ше се мал те не иконостасна врата, сребрни грумен појави се неки, сребрни глас јекну: — Желите?... — Српски новинари, госпођо, желе да вас поздраве, да вам честитају наступајуће празнике, да вас виде, да вас чују и да српским женама, ако је иогуће, испоруче сребрно искуство прве Србијанке — књижевнице и доајена живих српских књижевника. — Хвала, хвала! Али, тренутно сам болесна, рука ми је сломљена. Ту, ту!/' Ах, ту ме нешто огромно тиштиТу нема речи, нема разговора. Па ипак, моти србијанских књижеввица, иако усамљена, повучена, болесна, иије сломљена; није клонула, јер драм по драм њене духовне снаге, и поред толиких година, још једро и штедро ввони, још потстиче и крепи, вита је стара лоза, те пажња и поштовање чине довољним и само тренутно вијћење. 'Јелена Тројажжа, Јелена КонетаншИова мајка, Јелена Милутинова мајка, Јелена Балшићка, Лазарева кћи, код иас Срба створиле су читав један ма■и култ према том женском имену. Прва Србијанка, модерна књижев■ица, а сада и доајен српских књижевиика, усудским ваљда хтењем, таКође се, ето, зове Јелена. А нема збора нема поговора да је Госпођа Јелена Димитријевић лепо врпско књижевно име. Обимно, занимљцво, мудро име, бли*тави премац и најиздашнијем мушком јетваралаштву. Песник, прнповедач, романсијер, фолклорист, пејсаисист, репортер, Јелена Димитријевић прокрстарила је ете континенте, разговарала и са беаик ш еа жутим и са црним и сз црвеИокожим женама и људима, да у своЈој шездесетој години, а давно је и то већ било, ведро, смело и зналачки учиин цут око света, српско име свуда ироиесе, Србији иова књижевна, нова ЗП«етничка обогаћења донесе. Стара је то вита лоза.

Огуда су јој очи још увек запетасте, отуда душа још увек млада, зраци у власима, отуда још увек свежина^ силина српског женског интелектуализма: друидски нешто из ње бије: довољно је само и тренутно виђење. И иафавпо, иије јој уаалуд Јоваш Дучић, још као уређивач ЗОРЕ, тражећи прилоге, писао: „Пошљите нам нешто из вашег златног пера". Није узглуд Богдан Поповић за њену причу Сафи-Ханума, објављену у СР. КТБ.

ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ (Кроки: С. Богојевић) ГЛАСНИКУ, рекао: „То је адиђар у иашој књижевности". Није узалуд њена писма из Ниша, која је скромно слала својој пријатељици Лујзи Јакшић, Скерлић такорећи отео и одмах штампао у СР. КЊ. ГЛАСНИКУ. Јер тај обиман, живописан, мудар рад Јелене Димитријевић има своју уметничку, песничку вредност, која се као галеб лепрша над валима једног шумног и кориснсхг живота. • Кад еавремена даровита жена пише о лрироди, пише о људима, она их не само ређа и описује, она их као лгвица брани, као лавица напада. Неко је, истина, рекао да стваралачки геније жене, за разлику од стваралачког генија мушкарца, не иде од познатог ка непознатом, већ да, нагонском виспреношћу, оно што је апстрактно одмерено своди на оно што је реално, жи»отно. Јелена Димитријевић у свом књижевном раду увек се једро залагала да створи не само пријатне, већ и пра<вичне .облике културног живота: она је увек мислила социолошки, а увек писала естетолошки. Отуда је она једна од првих поборница женских културних права, гли и женских културних дужности. Писма из Ниша, Солуна, Индије- Америке, Кине, Јапана, Египта итд., колико су импресивно живописна, толико су марљиви прилози о напорима просвећених жена да добре традиције доведу у склад са потребама еманципације. И не само то. Песник Јован Илић, певајући о источ њачким мотивима, исте је идеализовао до такозваних „слатких турцизама", и у неку руку дао лирску емфазу егзотике. Путописац др. Милан Јовановић, са својим Тамо амо по Истоку, описујући мора и океане, у неку руку, је дао фолклорни кроки егзотике. Јелена Димитријевић, тај неоспорни професор тгласократије, и својим стихом и својом прозом дала је месијани-

зам егзотике. И није чудо што певајући оду Океану на једном месту, ви-. спрена као вита лоза, тгккорећи аутобиографски каже: „Твоја јарост, Не зна за старост."

Има Једна стара прича у којој се каже како се неки Холандез Луталица,. уклет и проклет, нигде и никад није могао да склони, да скраси на једном месту. Па су се онда времена мењала, па је та романтична прича малаксала, да на њено место дође општа френезија за покрет, за променама, за сталну смену географских утисака. Холандеза Луталицу ааменио је спортиста, туриста. Јелена Димитријевнћ нешто је треће: она је путовања схватила филозофски, мисионерски, свет као отворену књигу живота, у којој стваралачко прегалаштво бије и на обалама индустријализ!ц>ане Мисисипе и на обала.ма мистичнога Ганга и на обалама стојичке Жуте Реке и на обалгма малог Светог Јордана. Из њених путописа бије животна мудрост, мшвотна ведрина, бије полемика, бије критика, али никако песимизам, већ нада све, као албатрос крила шири, епопејски замах прекаљеног феминизма. Стара је то витз лоза. Јелена Димитријевић у најлепшем смислу својим друидским опажаЈима наетавља традицију путописних епопеја разгаљеног Љубомира Ненадовић& Међ творце српске културне репортаже, Јелена Димитријевић заузима једно од првих места.

Енциклопедиски васпнтана, зналац више страних језика, честа дружбеница многих светских величина, госпа у чији дом навраћа и навраћало је све што је код нас од вредности, сарадница најугледнијих часописа, Јелена Димитријевић је, да поменемо само главнија, објавила ова дела: Песме (1894), Писма из Ниша (1897), ЂулМарикина прикажња (1901), Писма из Индије, Писма из Солуна, Нове (роман), Седам мора и три океана (путописи), Нови свет итд. Необјављена, у рукопису, налазе се још и дела: Мелпомена (аутобиографски ромал), Под небом вечно плсвим (ваписи о Грчкој), Сунце сунцу (песме), затнм низ приповедака, бележака итд. Обилан, живописан, мудар живот, обилан, живописан, мудар рад: даровита у младости, даровита у старости, Јелена Димитријевић претставља оазу у нашој књижевности. Као поглед јабуку, лако и крепко обишла је свет, видела и црно и бело, али је Српкин>а остала свагда и зацело. Крупна и звучна киша, на маглен звечански крај сећа и ово време н овај град, а тзмо иза тешких храстових в,рата, усамљена и болна, сва сребрна н зрачна, крепко и штедро ћути она, која бн е прааом м себе иогла да каже: „Ја сам неисцрпна као света Ганга"•-3. НАЈЛЕПША СРПКНЊА СРЕДЊЕГ ВЕКА I Свака раса има свој тип лепоте, па према томе и ми Срби имамо свој, српски тип лепоте. Кад је реч о нашој лепоти, било би неукусно да ми сами о њој говоримо. Најбоље је да чујемо шта неутрални страаци о томе кажу. По историским изворима и сведочењима, најлепша Српкиња у средњем веку била је Мара, кћи деспота Ђурђа Бранковића, потоња турска царица. Мара Бранковићева, каже наш познати историчар Чедомиљ Мијатовић, била је лепа и пуна ду*а. О лепоти њезиној пре свега налазе се спомени у предањима и песмама народним: „Од жако је сви]ет постапуо, Љепши цвијет није процватио, Ко што веле и говоре људи У бијелу Смедереву граду Мила ћерца Ђурђеве Јерипе По имену кићена Марица. Кажу луди да је љепше нема У свих седам влашких краљевина И свој бутун турској царевини." О великој лепоти Маре Бранковићеве сведоче и сувремени историци, У XVII в. француски историограф Дивердије, по изворима који су њему на руци били, каже не само да је „лепотом кћери деспота српског надмашавала лепоту свију Гркиња, него да је цар турски толиким жаром жудео да је добије за жену," да је на деспота завојиштио просто у цељи, да га принуди да му кћер своју даде. Кантемир у својој историји, коју је поглавито по турским изворима израдио, пише: „Мурат се у години 827 (од Хеџире) ожени ћерком Лаз-оглијевом, с којом је већ пре тога био обручен, принцезом која је све жене свога времена лепотом својом надмашавала и која је била права српска Јелена." О душевним врлинама Маре Брантовићеве сјајно сведочанство издаје Лукари: „Царица Мара била је врло поштеног карактера и уживала је највеће поштовање како по хришћанским тако и по муслиманским државама. Њојзи су доходили људи из свију крајева света не само да јој поштовање своје изразе, него и ради послова: јер сваки је био уверен (а нарочито наша република дубровачка којој је она била врло велики пријатељ) да је она, мудрошћу својом и великим својим упливом на Порти, била у стању да претегне многе друге утицаје. Умрла је без деце, али обасута славом." I Као што се из ових обје&тивних сведочења странаца види, царица Мара била је узор жена српске лепоте у пуном смислу те речи.