Srpski narod

т4*л. ч° -

(9 комаду са „Ш Т И М У,Н Г О М"

Пред сам Божић имала је у Српеком народнбм позоришту премн}еру драма Догорели кров од др-а Божидара НиколајевиИа. Ова дра*а претставља нарочиту врсгу поаоришног комада. Стога смо замолили директора Драме нашега Поаоришта Боривоја Јевтића да нам, чисто теоретски, да своје мишљење о овом позоришном роду. Ов жгл је изјавио: % Ј Николајевх&евом случа)у рвч |в о Ј комаду са »штимунгом«, о особа«ој, специфмчној, врсти овога комада. Чвхов је, изгледа, дао, осамдесетих и деведосетих ^одина прошлога столе&а, први примерак ово врсте, скоро статичмо »позорије«, лишено сваке спољне радње, без слољњег ефекта, без сјајмих Јжумера«, које изазивају одушевлано пљескање гледалишта. Упоредо са њим ради своју драму Судерман, чувеии писац романа »Госпођа Брига«, аии са више сценског наглашавања, са »е>,ом сценском маестријом (»Ивањске мтре«). Отуд св Судермеи м дливс лакшв мгра, док је Чехов везаи за изузета« тип художествене глуме, вероватко данас •еК преживеле, али веома карактеристичне, ако је реч о обрасцу једне индивидуалне националне позоришне уметности. Пре свага, шта *је то комад са »штиМунгом«? »Штимунг« је немачка реч и аначи, дословце, раслоложање. Данас ј® то, стварно, технхчкм термим, међучародно примљен, ме само за извесну »рсту позоришног комада и глуме уопште, него за уметносТ генерално узеа, марочито ликовну. Са чисто естетичне тачке гледишта, ®»аЈ би термин било тешко подробниЈ® деф«нисати. Кад је, међутим, у питем>у позоришни комад, онда је могу*е говорити о одређену начину глуме, ©собито о њену тбнском постављању, в Ј&сиом решењу сценског простора, чмсто техничком, од декорације м костима до осветљења, и уопште о позоришној »атмосфери« која је у најближоЈ вези са свима овим претходним усло•мма, глумачким и сценско-техничким. Драматуршко-историски, комад са »ватимунгом« долази на потоње место у општој линији развића савремена поаоришнв књижевмостм. Он је, у неку руку, последњм мзданак светске дрвматикв пред први светски рат, послед■ка префињенв »цизелација« људсккх осе -Кања, последње задржавање на внааизи суптилних стања људске душе; можда, као што би рекао Ниче, последН >м »скок у празно«. Одмвх после тога доки ке брутална »кспресионисгичка драматика, богата лсовком, м позориште техничког типв којв прелази са »конструктивистичких« возоришнних форма на сув и безнадежам биомеханички сценски принцил. Ово сценско стање разбиће се у свет^ с «сој драматици на испрекидан низ слмва без средишне личноети, или ће св рвсплинути у научни трактат, погодан аа филозофску катедру, али несреКан еад је у питаљу дејство позоришног стваралачког постулата, Комаду са »штимунгом« претходе ин*«имно и камерно позориште. Интимко ■озориште може се карактерисати из»есним својим искључивим, скоро негитивистичним, ставом према облику м садржини ранијег, претходног позормшног комада. Оно, пре свега, не волм апромене« у току саммх чинова. После, неће решења појединих чмнова на всихолошком основу, у једној природкој линији, саобразној ономе што |е њудско и човечанско. Оно ]е за бурам ефект, »а гроЈЛОгласну, уочиво кићеиу б«свдничку фигуру иза којо неизоставив следи фрзнетичнм аллауз. Увак рв-

чуил с<а фф«мм *)гумиргтат; »ту/ца му м монолози добро долазе, нарочито они у стиху са римом. То Је, дакле, драматика за позоришне звезда. Њен творац је Виктор Иго, реакција на мирне класицистичне форме Корнеја м Расина. Добра страна ове драматикв ја обиљв споредних улога, које »ало4шм»ају цво амсамбл јлдн<Јг позормшта. Доцикјв св овв улогв, особито код Золо м Антоана, оснивача »Слободног позоришта«, своде на миниатурне »карактерне« цртзжв. У основу камерног позормшта, којв брзо смењује интимно позориштв ромештичног кова својим иЗтуралистичким погледом иа драллатску уметности (поново реакција!), садржана је стварно идеја камерне музике: из ње је преиесена на драму. Мотив може бити савршено безначајан, важан је интиман процес и брижл.ива обрада овога процеса. Глумачки, камерна игра захтева избегавање свега онога што било чиме потс »Ка ма прорачунат вфект м, у »ези с њиме, на аллауз, иема више »иумера« м соло-улога. Реч је о твжњи »а општом, »аЈвдничком игром, јер је у датој драми све важно, од најобичније речи до Једва видљива покрета, до једва приметљива трептаја очима: мотив условљава облик, форма не веже више ничим драмског песника. То је, дакле, пуна слобо-

да обрадв коЈу одр«1)уЈу, превасходно, јединство и осе&ање за стил драматске концепције. Исто начело вреди и за камерног редитеља. (Овзква врста комада, природно, захтева и специјално уређено позориште). Из ове врсте позоришнога комада родио св комад са »штимунгом« који Је ранији камерни матурализам, теран до апсурдума, ублажио финим психолошким сенчањима на продуховљену реалистичном основу. Тој врсти комада припада и Никола)еви+.ев »Догорелм кров«. Кроз меке лирске штимунге, који се пењу до трагичних грцања, развија се фабула о пропадању једне старе, домаћинске куКе која се руши под свирепмм ударцима материјалистичке себичностм скоројевика. Један болан породични догађај појачава још више трагичну ноту овога штимунга. Све је у особеној атмосфери м у језиву шапату. Нешто кобно и аветињско наднело се над дорћолску купу Стерије Николи-Ка, као и над цео стари, честити и усталачки Београд м његов утврђени ред моралних ствари и односа. Из оаога »расположењв« мзвлачи редитељ линију своје концепције, сценограф свој оквир, а глумац свој став м свој тон. Тако се, постепено, употпуњуЈе пред нашим очима визија Једне драгв срединв која јо нвловратно нестала.

Мцц лнцци Опрости ми мајко, дадеко сам од гебе, од завичаја... Сама сам у туђини, Сама... А душа у тузи зебе, кб јесењи дан за песмом дамекога маја... Мајко, опрости ми, Мајко, Твој гроб је зарастао у трње... И ииког иема да ти у претпразннчае вечера запали воштаницу свећу... 0, а моји дани су пусти. снови наличе на прње и никад се више повратити иећу у дане детињства и иада... Мајко. љубљена моја Мајко Овде је пусто и хлад.но, Јесења киша пада... Облачно је и пусто на све страие, а ја на коленима молим Бога пред иконом старом, да сунце радости граие да окупа пустош у моЈој душш да залечи Тугу Да пролећии ветар озелепи граие и да као некад запевуши дубрава нашега села... Опрости ми, Мајко, далеко сам од тебе, од завичаја... Сама сам у туђини, Сама . Л А душа у тузи зебе, кб јесењи даи за песмом далекога ма]а.., ЗОРА Ј. ТОПАЛОВИЋ

Ч&Ш РлђО&ОнЉ &Л&Ш1

ГТ адало ткхо јулеко вете. Небо ее осипало звездама. Мирисао ваздух иа покошену траву. Жагорило село м полако се припремало за починак. И стари Радован Мо.јић, у ово летње »ече полако, пошто намири стоку, упутн се у поље. Корача крупним кораком да му леђа воиграва.ју, погнуо главу и мрмља нешто. Изиђе изван села и, кад стиже до потока, ко.ји протицаше крај његове ливаде, седе иа стрми обронак у чијем је поднож.ју роморила вода и загледа се преда се. Мисли га окупиле, а он бих да нх растера н ч^сто махне руком. Хукне свремена на време, таре чело н шапуће неразумљиво. „Ја, да је била добра н другн би се отимали о њу". — рече гласно н трже

ее. Осврте се око себе. Нигде иикога. То га охрабри и он настави: — „А мој син, запео - њу или ниједну! А сирота, убога, гола к'о црквеии миш. Па ни кућишта свог. Дошла однекуд и настани се у нашем селу, кам' лепе среће да никад и не дође! И он се загледа у шу. Она му и дође главе. Жив је. ал' боље да ни.је. Ништа друго иего га је омађијала, ја, омађијала. проклетија једна, нека је ђаволи однесу! „И одвраћах га, аја, ни опепелитн. Шга сам мог'о чинити? Слегох раменима и он је доведе. И живели су неко време добро. А онда пође све у «уноврат. И он, мој син, поанита, забатали све, одби се од куће. Одби га она несрећа! Мој син, мој јединац..." Старац заплака. Глава му клону на груди и јецаше дуго дуго... Прену се напокон из плача за изгубљеним сином. Отра руком сузе које су навирале из очију и рече: „Али неће бити више тако! Зар ја, Радован Мојић да, пошто сам изгубио сина изгубим и иман>е. Не, то јој неће упалити! Она, дошла из белог света, па да и кућу разори. Ја сам газда, ја сам оно смуком стекао, а не она! Неће се она ширити на мојој тековини. Боме, неће! „Па како само уме да се претвара: „та.јо, мож' ли 'ако, та.јо, мож' ли 'нако?" Тако она и око Панте облеће, али код мене не мож' бити 'нако к'о што си наумила! Јок, не дам ја то!" Диже се старац, погледа пут неба, прекрсти се и пође кући. е Чича Радован устаде, по обичају, ра■о тог кобног дана. Поможе слушчету да изагна стоку на пашу, а сам се упути ка ливади која, дан пре, беше покошена. Корача смркнута погледа. Нити кога види, ни чује. Све га окупљају неке зле мисли и само по кадкад махне руком, као гонећи иешто. Чим стиже баци се на посао. Не прекрсти се као што је увек чинио. Купио је неуморно покошену траву, а у глави му се мутило. Шкрнпао је зубима бесно од неког унутарњег, давно прикупљаног једа, који му навираше из груди. А сунце давно већ изишло и топлота бивала све већа. Зно.ј је росио старачко лице и лепио се по још, ■ поред година. мтпићавом телу. У неко доба трже га познаш гтс. при чнјеи се звуку све у мцг уасоиеша: — ТаЈо, што Чолшш ж м«веш вос*« шр> овој јарв.

Била је то његова снаја. Она због које је стари Радован остао без свога сина. Јер, он га више није сматрао за жива. Па зар његов син, његов Панта, да по цели боговетни дан беспосличи по сеоским каванама! Зар ои, код толиког имања. да седи залудан! Он. који је служио другима'за углед! Не, он ту жену не може да воли као сво.ју кћер. Он је мрзи. Она је крива за н»егову несрећу, — Ваљда да оставим да ми пропадне сено! — рече осорно и не погледавши је. — Неће, тајо, што би пропало! Одмори се мало. Ево, донех и ужину. Старац се исправи, погледа је искоса и осети како му крв навире у главу. Она је ста.јала и смешећи се гледала у његово намргођено лице. — Боме, доста си урадио! — рече весело она и стаде разастирати шареницу. — Де. при'вати се мало. И старац осети како га мржња спопада све више, како "му 'бес навире до у подгрлац. Смрче му се пред очима и он замачну вилама... Јекну сирота жена, а чича Радован, понесен својом мржњом, стаде бесно бости по телу јадне жене, која се беше превалила још од првог удара, преко тек разастрте шаренице. „Умри" — сиктао је бесно бодући своју жртву док је крв росила покошену траву. И онда застаде. Пређе руком преко избораног, вркљу испрсканог чела, загледа се у небесно плаветнило, удахну пуним грудима ваздух и осети неко олакшање. Али за часак, и поглед му склизну на избодено тело његове снаје. Подиђе га нека хладна језа. И згрози му се због учињеног дела. Би му јасно шта је учинио, ухвати се за главу и гласно завапи:, „Црни Радоване. шта учини!" • Те вечерн, чобани. враћајући стоку са испаше, иаиђоше на мртво тело,,чича Радованове снаје. Јавише у село о несрећи која се догодила. Зачудише се мештани, који се убрзо окупише. Ко је уби? Неко рече: то су чича Радованове виле! Збиља, где је он? Дође и чича Радованов син. Стиже н полиција. Би извршен увиђај. Послаше жандарме чича Радовановој кући. Извршише претрес. Нађоше СЈарца где седи у ста.ји код стоке како се чупа за косе н говорн: „Еј, кукавче сињи, шта учвни!" Позваше га да нзиђе. Он нх погледа безнзразним погледом н само се зацереха језивнм, шупљнм смехом. Снморах чича Радован. беше водухео. . Ћурмк Ж. Душша