Srpski narod

Страна 8

СРПСКИ НАРОД

12 фебруар 1944

ПОВЕЗДНОСТ СРБКЛ

10РЂЕ

Нз кемоара Карађорђееог тспцкснсг војеоде

' После пада Карађорђеве Србије међу остадим емигрантима нашао се у Акерману, у Бесарабији, и Тома Милиновић, тобџиски војвода Карађорђев, родом из Мориња ч у Боки Которској. У борби Србије за српску слободу поч«тком XIX века он је учинио велике услуге. Као маХстор топиџиског заната, који није изучио у школи, већ путујући по свету „гледањем уту&ио", он је Карађорђу лио топове „и жестоке бумбе и картече, азијатске да гони скитаче", како сам каже у једној својој носталгичној песми „Жалост последња и највећа" у којој, пред смрт, „грдне јзде јади" што је заборављен од свога рода „који љуби ка' и оба ока" и остављен да у туђем свету у сиротињи и беди умре. У жељи да се врати у отаџбину и да у њој остави своје коети, он је умро у Акерману 1845 го : дине, у 76 години живота, Кад је идуће године, 1846, његов пријатељ и поштовалац Сима Милутииовић отишао у Акерман да га по налогу кнеза Александра Карађорђевића као заслужна човека доведе у Србију, која већ. беше слободна и призната, он га није затекао у животу. Сарајлија је посетио његов гроб, и од његове жене узео нека шегова „сочиненија" у стиху и прози, донео их у Србију в 1847 године једним делом објзвио у'Београду под насловом: „Умотворине Томе Милиновића Морињањинз бившег војводе Карзђорђева при српској артилерији." Другим делом рукописи су остали необјзвљени до дзнзс. Љубазношћу г. Милорада Милутиновићз, зрхитекте, инзче унука песиика Симе Милутиновића-Сарзјлије, прегледао сам један још необјављени рукопис Томе Милиновића који је написао у Акерману 1824 године и који носи наслов: „Мнение мое о нараву нашега славносербскаго народа обитајушчему у Илирику и проча европеиска места." Рукопис је по садржини занимљив, а писац његов врло бистар и искусан човек који је много путовзо и умео да види живот, а са тим у вези, као велики родољуб, да трагично осети тешку еудбину српскога народа. Ма да без школе, сем што је у младости код неког калуђера изучио за три месеца

„мали буквзр", он паметно размишља, интелигентно уочава мане Својих сународника, упоређује их са другим народима и изводи логичне закључке којимз објашњава судбину Срба Нека Срби загледају свој уисторију и нека се замисле* пред овим што им она каже: ,,Срби су пролили толико храбре и драгоцене крви за туђе кавге и за туђу ползу колико није ни једап европски народ излио за сопствену своју ползу и слаеу!" Овог родољубивог Србина тешко боле вековне и узалудне жртве срцског народа. Он гледа друге народе око себе, види њихов живот и напредак, па се сети својих Срба, и од муке зној га облије. Пуно пута дође му тако да насамо завиче: „Куку земљо, куку завичају!"..., и, каже, расплаче се као мало дете... Два су велика човека у српском нзроду који се заложише дз га поправе и ослободе унутрашших и спољних непријатеља: Карађорђе у Србији и Петар I Његош у Црној гори. Карађорђе је био човек „великог духа и генија", који је својом простотом нроникнуо шта у народу лежи, шта се из њега направити може и каквим средствима може чистити његову душу и запалити у њему љубав к роду и своме отечеству. И као „невисоко учен човек", он је видео да други кључ за постигнуће тога циља не* може употребити до пиштољ, конопац и сабљу... Али је он то употребљавао само против неваљалаца, лупежа, хајдука, шпијуна, издајника. преслушника и лихвара-зеленаша. И зло чине они „мудраци" који пребацују Карађорђу за методе које је употребљавао. Кад се брани народ од зла не бнрају се сред- . ства. То раде сви европски владари, на томе се, каже он, „заснивз закон, спокојетво, просвештеније и човекољубије нација на свету." Карађорђев савременик и сатрудник на српском послу био је владика Петар 1 Петровић-Његош. Као н о Карађорђу тако и о њему има високо мишљење. Своје „Мнение" он је и посветио њему, митрополиту „черногорскому и приморскому," који је после

Карађорђеве катастрофе, сз својом Црном гором, остао једина српска нада и символ наиионалне борбе за слободу, Многи су покушали да га ласкавим обећањима намаме да изађе из Црне горе, којом Срби, као Обилићем, вековима живе. Он је са лрвћенских висина, које га приближују Богу, са презрењем гледао на сва та ништавна земаљска. блага која му се нуде. Ако су Срби изгубили државу и царство, они не смеју изгубити и душу. Зато је свима понудама претпоставио сури Орлов крш, под којим .је, у великом духовном богатству, држао чврсто „зажежену једну малу свећицу српске славе" и са обе руке заклањао је да је не угасе ненрестани и јаки ветрови који су се са громовском тутњавом ломили о ловћенске литине онако како су се варљивз искушења одбијала од цетињског пастира и ломила о његов непоколебани'и апостолски дух. И у часу највећих искушења ои није губио веру у снагу српскога народа и у могућности његова васкрсз. Задивљеи пред њим, Карађорђев војвОда пита се, коме да посвети своје дело, своје „јаде и плач", како гд зове, па се без двоумљења одлучује за црногорског владику као најдострјнијег српском роду. Никоме другом „кром вама неутрудими оче отечества, великомучена света и бесмртне славе и блаженства достојна дуџјо, који у једну руку држите часни крсг, а..у. другу непабед^ви мзч, и стојите

на страни дан и ноћ, непрестано без промене и почивала." Моли, затим, Бога да му подари дуг живот, а после њега дз Цриој гори за наследникз њему достојнз; „него се бојим мучно ће то бит", каже нз крају. Ово предвиђање на крају није му се испунило. Наследник његов био је песник „Горског вијенца". Живећи далекг у туђем свету, без везе са^српском отаџбином, заборављен од људи који су некад смзтрали за част да буду његови познаници и пријзтељи, војвода Томо није био у могућности да сазна прилике у Црној гори после Петрз 1, нити да упозна рад и способнссти његова наследника Владике Рада. О томе је могао да га обавести Сима Мнлутиновић, али га он ниЈе затекао у животу. Зато је свакако посвега и остала неизмегБена у оном делу у коме изражавз сумњу да ће Црна гора цосле Петра 1 добиги владара њему равна. Црногорски митрополит Петар, снажан дух, трудољубив архипастир и душеван човек — после смрти постао је српски светац; Карађорђе, родољубив прегалац и правдољубив јунак по.сле смрти постзо је српскн херој. Обојица, савремениви и сарадници, чине идеалан лик спрског ствараоца једне знамеките епохе и оличавају иеториску и судбинску повезаност српског народа н недељивост интереса Србије и Црие горе. Др. Р. МарковиЉ

На пмим& ЗЕМЉЕ СВОЈЕ... Нисам само једном уморан био на земљи драгој! Нисам само једном на срцу тугу носио као жиг прогнаних из раја! Али сам ипак, после свега, за сунце знао, као биљка у цвету, пун његова сјаја свим бурама сам грозничаво пркосио, У љубави сам тражио снагу, градилач;<а хтењв, у љубави другара, жане, мајкв; љубављу слатком сам се сиажио, њом ведрио болна уверења и ране, пусте, љуте ране блажио на црним праговима мрења! Нисам само једном уморан био сред хода на путевима без краја и. почетка! Ове очи су муње сејале али и сузе вреле у њима сам крио; оне су многа бића грејале У безвидним ноћима којима су чаме вејале. На пољима земље своје које натапају Мораве, Саве, Млаве, Тимоци, Дрине, Колубаре, још таллсава житна мора стоје и над њима жарке зоре плаве, орлови шестаре. На пољима земље своје калио сам дух и тело, на њима су ми јутра орача и сејача љубила занете очи и мутно чело, иа њима учих како се корача кад јава снове скрије невесело. ВЕСЕЛИН ФИЛИПОВИЋ