Srpski narod
30 сеггЈтбца -1944
С Р 77 С К И И 'А Р О Л
Страна 3
л
А
И ПОД НАЈТЕЖИМ ПРИЛИКАМА НУЛТУРНА МИСИЈА И ДАЛзЕ ИДЕ СВОЈИМ ПУТЕМ НарњОнци сјтски џоман, ив- пера {сџнс жше
Ових дана у издању Југоисток изишао је роман Венна грвен.а написан из пера једне жене, г-ђе Олгв Срдановић-Бараћ. Родом из Панчева из честчте српске породиие др. БараКа, зисоко школована, Олга Срданови^БараИ, до сада је била позната по својим стручним научним прилозима и по ситнијим књижевним радовима. Јв Вечнз трвења је њен први ве^и књижевни рад, сада ве-ћ стављен под суд читалаца.
Олга Срданови-Бараћ је млада холошки је продубљен, добре јв
списатељица, али већ својим првим објављеним романом она даје доказе о озбиљном познавању женске психе о лепом, течном и коректном писању, а поврх сеега рутинирану умешнОст у такрзваној морализацији књижевности. Всчна трвења су роман који је
композиције, читаочеву стално држи у запетости.
пажњу
Некада је и нацжм опробаним књижевницима и то у сре^на вре-
написан на начин који има свога мена, требало и времена и напонепосредног дејства, наиме, пси- ра да од приповетке пре^у у ро-
У овим тешким данима, када просечном човеку изгледа да је борба за живот једини циљ, за ■ изузетну похвалу су сви они виши напори, виши циљеви, виша воља — наиме херојски подвиг на пољу културе, чиме се наставља наш духовни живот, наше духовно стваралаштво. И баш када су наши културни рвдници, бар добрим делом ратним приликама изнурени и малаксали да перо не могу узети у руку, српске образоване жене умеле су да се усредсреде, да порвд свакодневне животне борбе приме и борбу вишега стила, да пишу, да стварају. Олга Срдановић-БараК припада фвланги оних наших жена које нису клонулв, ве^ напротив снажно М искрено узеле перо у руке нвставиле традицију српске књ.ижфвности. Тај морални подвиг можда је већи и од саме естетичке побуде, јер посведочава вољу да се својој непосредној околини да духовног потстрека, да се јасно и разговетно каже и да у најтежим животним приликама свој позив не треба напустити,
Орај најновији српски роман устрари је психолошка расправа о пре>ображају једне младе девојке, која је живе^и размажено у имућној породици, додиром са једним трезвеним човеком напустила свој празни жиеот, одала се науци и конструктивном раду, пречистила са многим сво]им заблудама и срећу схватила у раду и решавању гору^их дневних проблема. ШТА ЈЕ ВИЗАНТИЈА ДАЛА СРБИМА У Средњем веку Срби. су били на висини свога доба Познати византолог Шарл Дил, који је са великим уметничким иаром писао о византиској култури и чи.ја су нека дела и код нас преведена, пишући о утица.IV Византије на балканске државе. каже да је Византија балканским државама дала: 1) хришћанство, 2) јелинс.ку културу. Што се тиче религије, вере, то зпамо да су балкански Словени доб или писмо од браће Св. Ћирила и Методи.ја, али да су хришћанство примили на св.ојим језинима и хришћанску цркву пос тепено развијали у сво./е народ не цркве и да ;с српску самостал ну пркву организовао Сава Неманић. Што се Тиче Јелинске културе, Срби су и њу прихватили. што сведочи Стара Српска Књижевност, нарочито еписи Константипа Филозофа, у којима се види ла је он познавао и читао велике грчке филозофе ' Аристотела, ГЈлатона и друге. Исто тако V српским средњевековним збор&ицима често се налазе мисли и афоризми старих грчких филозофа, а српска Академија Наука већ одавно ,/е изДала дело Разум и филозофија у Старој Српској Кц,ижевности. дело из којега се прекрасно види како су наши стари са великим оазумевањем преводцли класичне грчке филозофе. Тачно /е. дакле, тврћење Шарла Дила да су Срби у средњем веку били на висини свога доба и да су и хришћанство и хеленизам неговали као на.јмодерније духовне покрете свога доба.
До сада, такорећи непозната, Олга Срдановић-Бараћ, иако још врло млада храбро се подухватила посла који је са успехом решила. Вечна трвења су роман пун паметних опажања, тежњи ка дубини, са скривеним лепотама али ипак један прилог српској романописачкој грани. На основу тогв свога првог књижевног дела, Олга Срдановић-Бара^ има права и дужност да и даље истраје на трновитој стази којом греде Исидора СекулиК, Десанка Максимови^, Јела Спиридоновић-Савик — фаланга жена које су својим опробаним даровима тако лепо и тако пристојно обогатиле српску књижевност. М, Р.
Из циклуса ПАНОНСКЕ ЛЕГЕНДЕ П Р Е Т Ц И Падоше мрки с паДина Балкана србд насме.јаних алфелдских равнииа, с орлујских кђша и пустих литица у масне доље сврака и гаврана . И од ледина. бара и 'мочџа.ра сгворише плодне њиве и орања за жетве. бербе. беде и блистања од колиба до божанских олтара. И борише се за части и славе. за име Христа и Светога Саве од Анкаре до Беча и Будима. И оставише наук пасовима страдања што се на крсту посвети. херојства што на мачу зна срие панети. П О Т О М А Н Ја сам потомак тих бунтовних раса, што их живот пљачка, што их небо куне. што пуне гробља у којима труне сва патња људска незнана без гласа. Често у болу без утехе спаса у тупој ноћи изненад ми суне и на душу ко тешки облак груне, громввит тресџк бескрајних талџса крик мученика, жртава, робова, нечувен тутањ безбројних гробова што мазду траже Од небеса злобних! И пламен сукће с гломача страхобних, док гле. спрам њега покољења га^е косовском крвл,у пђскане Вечне Стазе. СВЕТ. СТЕФАНОВИЋ
АНТОН БРУКНЕР
■I
С. БОГОЈЕВИЋ: ЦРТЕЖ
Антон Брукнер је један од т^пично националних композитора у чијим се делима огледа љубав за родну груду и богатство народних мотива. Пореде га много са Шубертом јер су им инспирације исте а и начин изражавања необично близак. Брукнер је дете Аустрије. И то баш оне, толико веселе и опеване у безбројним мелодијама. Дете романтичног Ансфелдена, где је рођен 1824 год. у првсгј половини септембра.. Отац му је био сеоски учитељ и од њега је Брукнер добио своје прво образовање. Веома млад остао је без родитеља и заузимањем сродника одлази у Св. Флоријан где га примају у дечји црквени хор. У овом на;лепшем барокном манастиру јужне Немачке, опкољен величанственом природОм и тишином проводи Брукнер своје прве младићске дане. Ту завршава учитељску школу и вредно се баца на проучавање науке о контрапукту и свирање оргуља. " Већ тада очарала су га Вагнерова дела. Проучавајући опс^жне партитуре овог мајстора он је ве1ч у себи изграђивао темеље музичког укуса. Једном приликом је упркос забране побегао у Беч где се давао Вагнеров »Тристан«. То Је био његов велики уметнички доживљај и непосредни узрок да Брукнер за. своју професију изабере музику. 1855 год; постао је органиста катедрале у Линцу. До скоро четрдесете г.одине он ради вредно на контрапукту код тада најчувенијих професора Зехтера и Кицлера. 1867 постаје Брукнер органист, професор за контрапукт оргуље и композицију на бечком конзерваториуму. 1?91 пбстао је почаСни доктор бечког универзитета. Умро је 11 октобра 1896 у Бечу. Његово дело се састоји из 9 симфонија, неколико миса, једног Тедеума, мноштво псалми, квартета једне увертире и хорских дела. Антон Брукнер спада у ред оних музичара чије дело поред све истинске лепоте и вредности није наишло на право разумевање. Врло мало гоДин& после његове смрти био је скоро заборављен. Ова жалосна чињеница може се тумачити једино мноштвом нових симфоничара чија реформаторска
музика обузима духрве у твликрј мери да се све »старо« запоставља. Нешто касније (Бетовенов музички геније је ве^ увелико владао масом) публика понова тражи дела са националним мотивима. Музику која одише здравим нарџдним духом. Из преграда музичких библиотека понова се извлаче прашњаве партитуре Брукнерових дела и замахом диригентске па-
ЗМАЈ ЗА ФИЛИПА ВИШЊИЋА На гроб нзјвећег српског гуслара и „песника ослобођења Србије" Филипа Вишљића, кади је умро 1834 године у селу Грку, иалазе се ови стихови Змајеви: Благо гро>бу и у тами што се сјаји. Где кандило прицаљују нараштаји. Ка-ндило је жар што српске груди краси, Вишњић га је чув'0 да с4 не угаси. Ми ти гробу камен дасмо. То можемб, Венац прави твојој слави јоште дугу.јемо. ОСНИВАЊЕ ТЕКЕЛИЈАНУМА У своме задужбинском писму од 21 августа 1838 године. велики ерпски добротвор Сзва Тел§кија каже да оснива Текелијанум ,.за вјечиоде обитадишче убогих учеников, у Всеучилишту у Иешти приходјашчих... а на со храненије. содержани! еи надсмотреније придајем кн>ижевном заведенију... потврденом Содружеству Матииа Србска. стим обаче писменим израженијем и условијем. да на Србске Јуноше, у истом дому сушче, и наука ради у Пешту приходјашче приљежно надзираније као и за сами дом попечениле имати препоручујем, и вовјеравам..."
лице понова потекош® у свет топли и снажни тонови његових симфонија. Брукнер се опет изводи са успехом равним ранијима. Концертне дворане се пуне. Само манастири остадоше му верни још од раније. Тамо Брукнерово дело није престало дв живи ни једног момента. Његове свечане мисе изводиле су катедрале о празницима а дечији гласи^и су високо до испод сводова узносили побожне и дирљиве тонове црквених композиција. Брукнер јв ускрсао. О њему се поново пише и говори као некад за живота док је становао у дворцу Белведере окружен обиљем и сјајем. Али значајно је да их ни тада није много који су схватили сву величину Брукнеровог талента и сав значај који су његове симфоније имале за човечанство. Брукнер је своје симфоније писао на један необично лак и течан начин- Веома разумљиво казивао је он дубоке и тешка ствари, Свака његова симфониЈЈ почива на једној великој мелодиској теми. Оркестрација му је необично густа и интересантно комбинирана. Врло позната је његова »Ромнатична симфонија«. На основу једне топле, сањалачке мелодије пуне детиње побожности надовезује се веома хармонична радња. Он не воли сензације у музици и оне код толиких музичара омиљене дисонанце код њега не налазе уопште примене. Богатство његова музичка стила показује се нарочито у необично финим адађима и прелазима. Брукнер воли молске скале, уопште нежне тонове и акорде који се расипају у преливању. Он је у основи са-в романтик. Лепу мисао обу1пи у лепо одело, то је био његов принцип. Што значи замислити лепу радњу и дати јој лепу музику. Лепу у том смислу да буде разумљива и да дира свачије срце. Онога који је високо музички образован а у истој таквој мери и онога који о музичким тајнама нема појма. Један савремени кркгичер врло интересантно обележава његово дело. У једном чланку где га по« реди са Вагнером он каже: »Кроз Вагнерова дела говори Бог, док Брукнер кроз своја дела говори Богу. То је најузвишенија молитва коју сам .чуо«,ч