Srpski pčelar

Но ово све што напред рекох има и своје практичне вредности. Ја сам одмах то мислио, да моје пчеле голема невоља гони да црвоточину тако посну храиу сабирају. Чинило ми се као да ми својим зукањем говоре: „хљеба, хљеба господару С —Прошле је године био Фебруар јако топал, те у мојим кошницама беше необично много легла, а за исхрану истога знамо како је пчелама потребан цветни прашак, од кога себи рђу тај иасушни хљеб готове. Без рђе не могу за дуго пчеле своје уљеве хранити а да свој организам не слабе и упропашћују; рђу пак не могу без цветпога прашка створити, Не могу ли истога задоста у природи наћи купе брашно, паприку, црвоточину а можда и друге нрашкове. Тако сам од свога пријатеља г. М. Шауле чуо, да је један пчелар у Руми (г. Ристер) гледао, како ичеле падају на просуго главничаво жито, те сабирају онај црни прашак (главницу). Пчеле дакле све ово што збирају, чине од велике невоље. Да би дакле својим пчелама на невољи у помоћи био, а толико сам читао и слушао да се пчеле могу у рано пролеће брашном прихрањивати и ја сам по пчелињаку овде оиде посуо бела брашна и иешто ситне паприке. Милипа је било слушати и гледати вредне пчелице где као рој падају на брашно и паприку. Све су се ваљале по брашну, а на себе толико товариле да су тешко полетети могле. Свака је стекла не гаћице већ читаве шалваре. Није прошло ни l l 2 сата аод брашна не беше ни трунка. Ја сам на тај начин притекао у помоћ својим пчелицама, јер сам слушао да и други тако чине ; да ли је пак то добро или не ја не могу тврдити. Но пошто писам опазио никакве штете од тога, а како и саме пчеле падају иа брашно и паприку, то држим да им и пчелар сме у нужди исто пружити. Ма да пе верујем, да тесто што пчеле зготове од брашна и меда може заменити праву рђу, ипак велим: боље ишта него ништа, јер „празне јасле најгоре.“* * Сдучајно је то у „Српском Пчедару“ испуштено, али из мојих предавања мораћете се сјећати да пчеле по нсвољи носе не саме паприку него

107