Srpski pčelar

да су мени крпла, као што су твоја, земљу не би нога додирнула моја!.. И одједном зачух звучно таласање, злаћаних крилашца у зраку трептање... к’о анђели златни међу звездицама пчеле лете мале међу кућицама. Зуји мила зука, звучи са свих страна, к’о лахором xap*a живо зањихана, нит’ је ту уздаха, клетве ни очаја... на земљи је ичела нашла себи раја! ... Малено јој село, шест до седам кућа, од дрвета суха, рогоза и прућа, ал’ у њему, брале, нпгда глади нема, а човек га хара рукама обема. Све се руке овде на посао дале, нит’ ко тражи славе, нитн какве хвале, нит’ ко кога мити, нпт’ ко кога вара, нит’ се овде клања, нит’ ко кога кара, нит’ ту један спава, док се други зноји, нит’ ко туна сузе, ни дукате броји... Песмица се хори, крај песмице ради. не лешкају лено ни старл нп млади. Ал’ у ћелицама огледала нема, да се ту по вас дан лицка и опрема, нит’ је ту декрета, нити хонорара, нит’ црвена кеца, вина и цигара!.. . ... Хај, рад’ тебе само. славно село моје, рад’ тебе не пушта Бог громове своје. мила му је зука твојих укућана, мила му је пчела, медом замедљана!. . * * * Прилегох на траву покрај винограда, на постељу меку мириснога хлада, у заносу слатку свежу чупкам траву, па мислима снимам. заношљиву јаву: „Кад умире пчела њено благо деле све задружне пчеле,... и кад ветар њена крилашца разнесе, из ћелије мед јој неће да понесе... ...И човек је смртан, и у гроб ће лећи, векови ће ћутке крај гроба му прећи, ако ли је само на свом благу спав’о а бедноме брату ништа није дав’о... * « * Ушао сам најзад у град, међу људе, и ту народ гмиже, али загато, куде?!...

138