Srpski pčelar

пчеле“. (У „Чича-Срећкову Листу“ од исте године на стр. 38.). Овдје је „зимница 1 * оно, што ..нанесу пчеле“, да могу презимити. Нип. Тако се у опће зове читаво тијело човјечје или животињско, кад се начини и од воска, а те воштане кипове прилажу црквама и манастирима, кад кога боли цијело тијело, или пати која врста стоке његове. Али има од воска и појединих дијелова тијела човјечјег, н. пр. рука, нога, вилица, очи, машерица и т. д ; и они се поклањају свецима, ако чељаде болује само на којему том органу. Нијесам доспио, да потражим сличан обичај у животу старих Јелина (Грка), али сам дознао од једнога одличнога Филолога класичног, да је народ и у она времена тим прилозима тражио себи лијека и олакшања. Колач. „Медепе колаче“ праве у таблама, па их послије исијецају ножем. Према томе, на што су налик, дадоше им имена: гишар, зец, коњ, кориица, лушка, иушка, риба, сабља, срце, шочак. На колачима има накита од хартије; а то су иешкири, шаланге и лоиари. Мој вриједни Земунац казиваше ми и ово: „Први је колач изишао из турске руке, а прва свијећа опет из калућерске руке.“ Крадљивица. За потврду ове ријечи у Живанови ћеву „Српском Рјечнику за кованџије“ ево шта пише Чича-Срећко : „Пчеле иду у крађу с пролећа и с јесени из многонародне кошнице; то су пчеле крадљнвицеб'' Ту налазимо да је кошница сиротна, ако је без матице, а кошпица може бити и малозадружна, те многозадружна и доброзадружна, па и јака, слаба и дебела. МедвНОКОлачар. Тако називају човјека, што прави медене колаче. Пантљика. Кад се восак бијели, лијева се истопљен из карлице преко мокра шочка, и тако се скида с њега у облику ианшљика. Ове се пантљике мећу на кревеше од трске, по којима су прострти чаршави, а имају около ограду. Свако се јутро промијешају пантљике, да с њих сиђе мокрота доље, те да оно жутило извлачи из њих ваздух и сунце. Ово ваздушно бијељење траје 6 8 сед-

160