Srpski pčelar

пчелица вредных радилица, постајале су љуте осветнице, и умирале су и оне служећи човеку, иако нису од Нога за то створене. Мада је наш народ и његов живот тако тесно везан за пчелу, ипак није пчеларство у нашем народу стајало увек на истој висини, нити је свагда напредовало. Шећер и разни други воскови задали су јак ударац пчеларству у целоме свету, па тако и нашем народном пчеларству. Уз то ратови, ти душманы рода људског, којих Србија никад није била жељна, уништавали су и лене пчелињаке, који су за мирных дана подизани. Тако је ево и грозны светски рат ужасно нашкодио пчеларству у целој нашој уједињеној отаџбини, лепој и пространој краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Рат је нанео штете нашем народном пчеларству не само у оним земљама, које су војске газиле, него и у крајевима, који су у затишју били. Пчелари су морали да оставе своје вредне пчеле и миле пчелињаке, јер их је ратни вихор захватив и однео тамо, куда се је морало где челичне пчеле зује и где место меда крв тече. Али та би се штета досад поправила и пчолињаци би се брзо подигли, да је онога, без чега не може ништа напредовати, а то је љубави према пчеларству. Жар старе пчеларске љубави гаси се и по њему се почиње хватати пухар. Мада пчеларство доноси данас много већу корист, него што је доносило пре 20 —30 година, ипак у данашњих пчелара нема ни близу о нога одушевљења, које је 13. (25.) авг. 1898. г. довело пчеларе са свију страна у Руму, да оснују нашу »Српеку Пчеларску Задругу« у Руми, средишту Срема. А зашто се угасила та стара љубав у пчелара? И томе је узрок страшно чудовиште ратно, које је выше него четири године ломило кости целе Европе и изменило срце и дух, мисли и осећаје човечанства. Црна крила страшнога рата, која су једнога уморила, а другога оборила, није чудо што су преобразила све људе, сав свет. Настало је друго време, изазвани су други осећаји. Овладао је свуда груби материјализам и иотиснуо је у страну све што је идеал но, као и све оне, који још идеалпо мисле и осећају.

4