Srpski pčelar

лар, да мало и поверујем, да сам приближно нешто налик томе. А томе је претходио приличан низ година. Школа. Дуге као гладне године, године школске, краћушне ферије. Терет дисциплине и науке. Додуше и школа се врло често упоређује са кошницом. И заиста, скамије као лепо поређано саће и оквири, а ми ђаци као пчеле; само су нам професори врло често, не знам да ли због збрке појмова или из милоште, тепали трутови. А можда је то код њих био израз раздраганог расположења, као код пчелара, кад после дуге зиме у пролеђе опази трутове, па им се обрадује већма него многим матицама после ројидбе. Шта да вам више причам? Богословија и у њој медена слатка предавања пок. прсф. Живановића. А io нису била предавања по дужности професорска, иза којих је, као један memento, злобно вирила за ђака лоша оцена, но предавања у строгом смислу наставничка, више него зачињена љубављу према пчели а у истој мери и према ученицима. То је била реч жива, очигледна, никад без његовског, топлог хумора, реч једне неодољиве ђачке симпатије. И ту вам није било учења, студије; њега слушати значило је већ и научити. његово предавање се свакоме, ко је само мало хтео, већ, како је он то умео казати, и „прицијепило". Потекао је и тај поетични део живота: младост, ђаковање, другарство без граница, управо братство, она слатка и мила ђачка оскудица, радост живота у пуном смислу, а убедљива реч проф. Живановића о материјалној и моралној користи од пчеларења морала је наћи места у најдискретнијем кутићу душе сваког богослова. По вечном закону обнове и промене ина нас је дошао ред, да живот у идеалима, заменимо животом у стварности, да и на себи опробамо, колико се теорија поклапа са праксом: парохија. Сама реч „поп“ је име за један појам крупан у менталитету нашег народа. Да живиш, а да ти се и неоправдано не приговори, да служиш мамону. Свега да имаш, ништа да ти се не види. Свако од тебе да тражи свашта, и свакоме да даш све. С народом живиш, с народом да мислиш, да дишеш. Учитељ? Боже сачувај! Трибун народни? Да! А нездрави појмови, предрасуде, заблуде? То је народна вера и твоја да буде. С газдом да гњавиш сиротињу, са сиротињом да бијеш газду. Леђеном да пијеш вино, с поп-Ћиром ћурана да смажеш к’о ништа. Топузом да бијеш к’о Краљевић Марко. Увек да радиш и увек да си докон. 0 свачему бригу да водиш, а о теби нико. И у исто доба, као да немаш право и ти да мислиш, и као да се нема јемство, да и здраво мислиш, да ти се подвикне: „у олтар попе“! Свуд разапете мреже, да се заплетеш у њих. Прстенови, свадбе,

70