Srpski sion

Стр. 8.

Бр. 1.

пред извееношћу будућега. Тврда вера у промисао Божнји, који свим и свачпм управља и све обраћа на благо човека, измењује ту бојазаи у тиху, спокојну ра дост о Богу, Творцу и Промислитељу, и

испуњује срце човеково благодариошћу за ново даровано лето живота, као за време, у ком ће се боље моћи приправити за нови живот. („РусскШ Паломникљ ") Л. Б.

У ОЧИ РАСПРАВНОГ ЦРХ .Мисди о уређењу сј Још ире 1848. године покренула се расправа међу свештенством о уређењу стања и ноложаја свештеничког, и једва се о том тгоче расирављати у цркв. народном сабору 1865. године. Хвала буди врлим родољубима, бившим носланицима од год. 1865. те тај тежак задатак високим решкриптом од 1868. год. уредише и положише и основ, на којем је сад норед добре и искрене вол^е и марљпвости много лакше стање свештеничко правоваљано уредити, пошто је томе пут прокрчен и начин показан, јер је заиста био тежак задатак, изнаћи начин, да се срнско правосл. свештенсгво у обиму српске карловачке натрпјаршије сходно своме положају, уложеном на науку канигалу и труду снабде, а народ не оптерети. Свака новост, па ма она и најбоља била, у изведењу наилази на тешкоће и препреке; иа тако је. код народа решкриптуална свештеничка дотација ирвих година на ирепреке наилазила; али кад се уведе, тада се без тешкоће и врши. Па тако ио немару ни решкринт. свешт. дотација по Банату није свуда уведена; мно гих ошнтина, иа на жалост и вароши има, где се свештенство по старом начину наплаћује. Но томе није народ крив, него у првом реду криви су црквени представници, а у другом сами свештеници. Први су криви, што се нису својски заузимали и озбиљно настојавали, да се решкриптуална плата свуда уведе; а други су криви, што су се. решкринтуалном платом нашли украћени, и то: где је са.ч бир осим школе нодмиривао решкрнпт плату, иа су неприлике чинили и чине при извршењу духовне дужности, особито при венчању и осталом по решкрипту плаћеном свештенству. Да је настојавано и озбкљне воље било, данас би свуда решкриптуална плата, као што

ЗЕНО-НАРОДНОГ САБОРАштеничке дотације.) је у архидијецези и другим дијецезг.ма, увсдена била. Ни динас не би имали свештеници у архиднјецсзи свога пензионог Фонда, да се није блажене усномсне митроцолиг и српски натриЈарх Јосиф Рајачић очински заузео и у својој спархији са свешгенством иорадио, да тај фонд оснује, те је многим свештеничким удовицама сузе убрисао, и бреме оча]ања скииуо, док се у осталим егшрхијама ништа озбиљно није ра дило, него се и данас чује вапај. Засведочава то и ова околност : свуд где се за свештеничке стакове (парох. домове) заузимало, тамо су од вајкада подигнути, а где је немар владао и влада, тамо их ни данас нема и т д. С тога ако од позваних не буде озбиљне воље било, ма да се најбоље и најцелисходније стање свештеничко уреди, остаће на хартији као и многе уредбе; биће много параграФа и говора, а маЈ>о оствареног твора Прн разрезу парохијала треба иредходно у виду имати, начин набавке уживљења и стање народа у појединим еиархијама; јер друкчије је у равним а друкчије у планинским пределима. Па као што ни сви чиновници, којисуједнаки капитал на науку уложили и но школама равно време гтробавили, немају једнаку плату, тако ни свештенпци ни по околностима места ни по стању народа не могу једнаку плату, односно приходе имати; као што их и осталих вероисповести свеиггеници немају. С тога по привреди и заслу-зн сваком своје. Као нгго неки веће канитале за науку улажу а мање способностн имају, а други сиромашнији са мањим каииталом веће способпостн набављају, тако при заузећу нарохије способнији, примернији треба да заузму боље, а слабији лошије парохије .