Srpski sion
I
С тр . 236.
„СРПСКИ СИОН."
Б р . 15.
се једино егзистенцији жене и порода, и зар се друга сграна интелектуална са свим тиме задовољапа и не тежи поћи наиред да неки стадијум савршенства постигне ? Ово усвојити значило би заиста иримити одлучно целибат и поћи за г. пчсцем и даље, да човек у опће не треба да се жени, јер бајаги чим се је оженио, већ је круг његовог знања или исти или се умањује све више и више. Не знам зашто мирскп свештеник често пута може својим знањем корачати упоред са калуђерима ? На ово питање неће моћи г. писац одговоритг, да су то раритети природно одарени, већ да су људи који су својим трудом и радом теоретично своје знање праксом освештали и све више развијали, тако да су оправдали иоверење цркве и заузели одлично место међу раденицима ове врсте. Заузимајући ово становиште истините очинске љубави према своме народу није ни мало зазорно што је у последње време наш црквени поглавица постригао иеколико удових свештених лица за калуђере. Као што рекосмо, нрилике су такове, да су га на то нукале; осгаје нам још да докажемо, да је тај поступак и канонично оправдан. Г. писац хтео је посматрајући ствар са свога гледишта основно доказати, да је безженсгво главни увет за получење архијерејства. Но не знам шта га је на то побудило — све је могло, само не то, да има архијереја који су као ожењена лица заузели своја достојанства. Немамо сада тога нримера и сагласно са уетановама црквеног законодавства неће их ни бити. Историјски развитак цркве у вековима писац је тако олак^ ирешао као да канони на које се он позива несу били изазвани нуждом времена и ириликама онога доба Расуђивање 12. и 48 канона VI. васељенског сабора увериће нас потпуно, да их је — писац навео само што је хтео а не што има за то разлога. Нека нам нокаже и спомене имена оних, који су пострижени за калуђере а имају своје жене ? Нека нам нокаже имена архијереја, који живе нераздвојени са својим женама ? На што онда цитирање тих канона, кад такових случајева нела, нити их може бити: на што цитирање чак и одређења императорских, која
нормирају живот у цркви, кад им нема примене у овом случају. Истина писац се је окомио свом жестином на то, што су пострижена извесна лица, која децу имају. Но приведимо ту новелу па ћемо се најбоље уверити, да ли је заиста та једина наредба у цркви постојала и да ли је могуће и црква о томе јасна израза дала : Јустинијан шестом својом новелом установио је, да предложеник за еписконство мора принадлежати или монаштву или ако није монах, да мора шест месеца провести у клиру, али већ разлучен са женом и да деце нема.*) Историја нам показује, како се је ова новела испуњавала, кад је трулски сабор морао да по ново одређује, да епископи иосле рукоположења не смеју продужити живити са женама. Васељенски трулски сабор није обраћао пажње на то, да се епископ не сме старати о деци својој, коју је имао пре не го што се раставио са свчјом женом или пошто је обудовио иа постао епископом, јер је већ картагенски (419) сабор ту ствар решио одредивши својим 35. каноном (Зборник Милашев), да епискоии и клирици не отнуштају испод своје власти децу своју и нека им не допуштају да самоправни буду, ако немају потпунога поуздања у њихово владање и у њихове године, јер ће после њихови греси пасти на њчх саме. Све да и није ова ствар тако црквеним законодавством прецизирана, стање у којем се више година нашн удови свештеници 1 налазе, даје нам потпуногјемства, да они несу старање о својој пастви и цркви иодредили старању о својој родбини и деци, већ су својом непорочношћу, штедњом и сваковрсним старањем заслужили да се на њих обрати пажња, са којом непосредно одликовање спојено мора бити. Мени је врло жао, да г. нисац толиком речитошћу располаже, кад хоће да брани тако неправедну ствар као што је та, да су калуђери једини кандидати са својим опробаним начелима безженства, а сви су други искључени; ја ћу овде радије ноклонити новерење признатом канонисти Д-ру Никодиму Милашу, који се о том .овим речима изражује : „Еиискон не смије никако ожењен бити, јер је то противно духу апостолских установа, нротивно је црквеном пра*) Рпиа аи4еш топас1нсаш уИат ргоГеааиз, аи4 ш с1его сопаШиз поп ттиз тепаШиз аех, ихоп 4атеп поп соћаегепз аи1 Шшз аи1 перо4ез ћаћепа. !№оуе1. VI. сар. I?