Srpski sion

С тр . 232.

„ОРПСКИ СИОН."

Бр. 15.

чести и савије антиминс а и односну молитву очита, звонцетом се даје знак народу, да се је свештеник нричестио Тада отвора он царске двери, три пут се дубоко ноклони пред престолом, пак узевнш у обе руке потир, окрене се с царских двери народу велегласно говорећи : стра\*олг& КожТилга и с '1 '.рсче. прист^пите". Појци одговарају песмом „ Б лдгослоклкј Гда". Док се та песма поје, свештеник стојећи још на царским дверима код речи: „^л-ћвх ијг.еснмн" потиром благослови народ говорећи „Оплси Л1одн ткоа " .. , 2 ) уђе у олтар, окади три 2 ) Жстина Бог, пракса ова протпви се проппсу у Службенику, који веди, да се тек по отпојаном, „БллгоСЛ0КЛ10 Г^л" рекне „впЛСН КоЖб". .. Но ако се у том погледу набљудава нропие Службеников, настаје цитање, шта да ради нојац у онај час, кад овештеник рекавши „0ПЛСИ БоЖЕ" кади „СгКАТЛа", пошто се на Пређеосвећеној не поје в ВнД"к )^ОЛЛХ СВ 'кта ИСТИН

нкн1" . . . . ?

пут „ скатла ", узме у десну руку нотир са св. причешћем, а у леву дискос са звездицом и покривалима, те у себи рекне „Бллгослокенх Богхнлшх", и окренувши се западу на народ гласно настави започети узглас „ксегдл нкпгћ и прнснш н ко в*ћки к-ћкижх", на односи нотир и дискос на жртвеник. После обичних јектенија „ГЈростн прТи/Ише" читаон нарочиту заамвону молитву „ кллдкјко кседбржителк>" . . . пак после обичног дневног отпуста 3 ) завршује елужбу. Поделивши по обичају вернима на®ору, улази у олтар, уи требљава „скдтлд" и уз одређене благодарствене молитве, умивши руке, свлачи са себе свештеничко одјејаније. Чеиин. Лазар Богданови!.

3 ) За страсну седмицу определила је дрква друге отпусте. (Види: „0Л$Ж(БНИКЖ". Бсчко иадање од 1854. год. лист 92.)

СЛ ЗБОРА СВШТЕНИЧКОГ У В. С. ШИКЛОШУ.

I купљање свештенства ради исноведи има — осим своје узвишене хришћанске важности: исповедање и исказивање оних теретних грехова, које је свештенсгво вршећи своју племениту, али трудну службу често пута и „нехот^темг" на себе навукло, а тиме и до бијање опроштења истих и усљед тога олакшање свештенства од тешког бремена — ту лепу и корисну страну : што се свештенство на тим скуповима упознаје и зближује, збратимљује и узајамно чвршће везује; на тим зборовима води свештенство реч и о своме јаду, својој невољи, од којих наравно ни свештеник — као и ни један смртни — слободан није; на тим се састанцима не мање расправља и о по гдекојој тешкоћи народној и тражи се и иснитује се, како би се до олакшице доћи могло; а шго је опет доста важно и врло корисно: свештенство — нарочито млађе — долази са тих зборова — јаче и богатије знањем и искуством, којеје од своје старије браће научило и примило. Баш због тако велике важности тих зборо ва држимо да не ћемо погрешити, ако од стране васколиког свештенства енархије ове изречемо срдачну и синовњу захвалност некадашњем дијецезану своме, а данас — Богу хвала — духовној поглавици српској, Његовој Светости, Господину Георгију Бранковићу, што је — по-

јимајући нонајбоље важност и корист — наредбу издао да се свештеничка исповед сваке године тачно и савесно обављати има. Изненадило се било свештенство протопресвитерата арадског, када је — некако ближе крају месеца марта — примило окружницу преч. г. протопресвитера, Лазара Нони%а, у којој одређуЈе дан 1. (13.) анрила о. г. за свешшеничку исиовед и ради које позива свештенство, да реченог дана у средиште арадског протопопијата, у Вел. Ст. Миклош, доћи не пропусти. Изненадило се велим с тога. што је свештеничка исповед ове године тако рано заказана, још тако рећи — у зиму, и док је време веома нестално и променљиво, а пуг врло рђав. Но када је при крају окружнице наишло на напомену преч. г. иротопресвитера, е ће се том приликом уједно раснравл.ати иитање о васиостави „иравославног иатроната" (види 8. и 9. број овога листа), које је питање иокренуо намесник и парох Вел. Ст. Миклошки, преч. г. Светозар Петровић — разумело је оправдану журбу иротопресвитерову: приближују се дани између Ускрса и Духова, дани одређени за држање наших редовних црквено-народних сабора ; па како је — тако рећи — сабор на прагу и како би нужно било, да реч о „православном патронату" и у сабор дође и уђе, а како ће опет нужао