Srpski sion

С тр . 268.

„СРПСКИ СИОН."

Б р 17.

грлисмо, у своје срде засадисмо и за душу своју прицеписмо и ми, бл. хр.; дужност је нагаа ту науку што боље чувати и неговати, старајући се, да она дубоко ухвати корена у ерцу нашем, да обузме све силе душе наше, како нас нико у тој нашој светој вери пољуљао неби, а јога мање, да би нас ириволео, да од извора те узвишене науке — Христа отпадне-

мо, као што Је то учинио лаковерни народ ,|удејски, кога смо видели како прати Христа у Јерусалнм, баца хаљине своје по путу пред њим, кличе му и ноздравља га : „СЗсанна!" а већ после неколико дана чућемо га, како свог учитеља и добротвора немилосрдно осуђује довикујући грешно Пилату : „козми, возлш, рдсАмин. — Ј-

пнн его!

-Г.

ЗАВИСНОСТ НРЛВСТВЕНОСТИ (МОРДЛА) ОД РЕЛИШЕ.

'лц шцои^

Ш

С руског иревео ^орђе пд, Бота, свештенив. (Наставак.)

давни доказ протпв зависности правстввноети одрелигије, аособито против тога да религија има у себи вишу н бољу норму, да је велики ослопац за нравственост, — проповедници нерелигиозног морала мисле да ће наћи у том непобитном Факту, да су се у име рели гпје у историји догађала некада ужасна и иајгаднија дела. Злурадо се позивају непријатељи хришћанства на ир. на оруђења јеретика, на тужбе против мађионичара, вештаца, баука и у оиће позивају се на гоњења, која су ионикла из релнгиозног убеђења, која се гоњења — веле — догађала све у нме хршпћанске рели гије „ради веће славе Божије" — т та-

му религију, ради уништења релпгиозне свести у људп, радн властпте незаконпте корпсти и богаштине, и радп других срамних дела. Морамо рећи на највећу жалост нашу, на огорчење свију правих пријатеља хришћанске религије и цркве, да се истинитост таких клевета не може увек спорити Но овде настаје питање: да ли се те клевете наших противника односе доиста на саму хришћанску религију, или само на лица, која су последоватељи њезини? Да ли је допста сама хришћанска религија одговорпа за сва неморална дела н за све престуне, којп су се догодили и догађају бајаги у њезино име? Непристрастан човек може одмах од-

јогет Ое1 ^1опат, На тој тавној тачци говорити на то питање Јасно је, да је

у историЈи човештва са осооптим задовољством задржава се, на пример. познати револуционар Волтер. Он је шта више хтсо са нриближном тачношћу да докаже, да је под окрнљем. па и принуђењем служитеља хришћанске религије и цркве побијено у разно доба и по разним страна ма око 10 милијона људи те саставивши таку аритметпчку суму, он са иравим заједљпвим сарказмом овако довикује хришћанској религији : „КеП§1оп сћге11еппе уо11а Сез еН"е15 ' — Хришћанска религијо, ето твогаусиеха!" Осим Волтера, познатог протнвника католичке цркве и свештеиства, многи други писци у"ружив се са лажним евангелистом гроФом Лавом Толстим не ирестано наводе примере о томе, како црква н свештенство, дакле сами преставници хришћанске религије злоуиотребљаваху својим црквено друштвенпм положајем и са-

сама хришћанска релпгија по себн у објективпом смислу т. ј. у смислу вероучења откривеног људима самим Богом, одговор на за све престуие у том случају, ако би се могло доказати, да на пме хришћанска религија у смислу Богом дарованог вероучења допста у својим иравствено-религиозним заповедима проппсује и у дужност ставља својим носледоватељима такове преступе и дела, дакле ако се може доказати, да се та дела н преступи неопходно изискују од хришћана; да сачиња вају за њега (хрншћанпна) иеизбежни чин његове религиозне свести, као носледица његове безусловне нокорносги и нослуш ности божанственом аукторнтету реЛигије. Но ко би смео и помислитп, да тврди таку мисао ? На иротнв, да хришћанска религија најстрожпје забрањује злоуно требљавати ју ради каквпх егоистнчних