Srpski sion

С тр. 660.

„СРПСКИ СИОН."

Бг. 41.

ЗНАЦИ ПРАВЕ ШСТОВЕ ЦРКВЕ(Против учења Вл. Соловјева.) (Наставак.)

ј" осп. Соловјев, као дилетант у бо

гоеловеким питањима, бранећи ла тинско учење о главенству напииом, — или не схваћа, или намјерно не примјећује оног протусловља, које постоји међу назорима цркве православне — с једне стране, и назорима цркве латинске — с друге стране, у питању о међусобним одношајима настира и свјетовњака и о одношајима и једних и других према Христу. Разјашњујући у сво.јој књизи потребу видљивог главенства за цркву васионску, г. Соловјев не порнче непосредног и правог дјејства Христа Спаситеља на вјерујуће, но, спуштајући га до минимума, сву моћ цркве ставља у руке јединог људског посредника између ње и Христа, т. ј. у руке римског Епископа. Он пише: „У колико се ствар не тиче свемогућства божјег, које би могло спољашним начином потчинити људе истини и правичности, већ се тиче божанствене љубави, у којој чо вјек суделује, покорпвши јој се слободно, — то се директни уилив божанства мора довестп до тгпгтит-а Он, како се чини, готов би био сасвим га одстранити, — али му је немогуће само с тога, што је „сваки човјек несталан, те се сам ио себн не може одржати у стално-прогресивном одношају према божанству". 29 ) Он тврди одлучио, да „Богочовјек, узевши смјерни облик у свом ваплоћењу, није желио да управља директно п људским друштвом, својом божанственом силом, него је нашао за сходно употријебити, као обично посредништво свог социјалног уплива, облик јединства, које је већ постојало у роду људском свјетску монархију, — а на име у Риму, замијенивши династију Јулија Цезара врховнога првосвештеника и Бога — дп настијом Симона Петра, врховнога првосвештеника и служишеља слугу божијих." 30 ) „Христос, по учењу г. Соловјева, не управља Сам видљивом црквом, већ кроз

29 ) 1|. 2. Сћ. VII. р. 141. 30 ) р. 143.

апостола Петра; бесмртни дух овог блаженог апостола служи за невидљиво оруђе Господње у његовој управн видљивом црквом." „У Петру је скупио Господ сву суму (сЈероС) цијеле врховне васионске цркве. С тога као што Сам Христос остаје тајанственим каменом цркве, — исто је тако Петар у својим прејемницима други камен правог социјалног хришћанства." 31 ) Потреба тога камена види се отуда, „гато као да је јединство вјерујућих немогућ •, јер идеално начело неносредне добровољне и постојане једнодушности на несрећу(?!) стоји над данашњнм човјечиЈим условима (опстанка), 32 ) што је сагласност сабора, па била та и васионскнх, увијек сумњива," 33 ) и слично. С тога се он и смије нраво славном положају, како га је дивно иротумачио Хомјаков, да се „јединство цркве опредељује благодаћу, која, да би проникла људе и преобразила пх у цркву божију, захтјева од њих вјерност опћем предању, братској љубави и слободну сагласност њихових иосебних изјава." „Шта се може рећи проти таком идеалу?" иита он иронички. — „Којп бн то римски католик, кад би му показали цијело чо вјештво, или већи дио његов, проникнуто божанственом љубави и братским милоср ђем, и које има једну душу и једно срце, и које на тај начнн стоји у слободном и сасвим унутрашњем јединству, — који би то римски католик, велим ја, хтио придавати таквом друштву спољни и обвезни авторитет опће религиозне власти ? Постоје ли гдјегод иаписте, који предпостављају, даје херувимима и сераФимима нуждан папа ради управе?" п т. д. (Г. 1. сћ. 5. 35 — 6.) Све је то јако смјело, одлучно, оштро, али се не може рећи, да је и основано. Да би оцијенили измишљотине Соловјева како треба, доста је да наведемо учење светога аностола Павла о цркви у посла-

31 ) р. БХУ1. р. 150. 106. 103. 32 ) р. 123. 33 ) р. 93.