Srpski sion

С тр . 708.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 44.

* под другим именом — и онако уживају, а упразнило би се до 30 сесионалних одштета. које би се у другу сврху упо требити могле; ну, о овом додније. Дотација дакле, коју тај ванредни плаћевни разред, кога ми у 1-вм уврстисмо, већ сада ужива, равна је највећој осталих дијецеза, те он може и мора с њом задовољан бити; ну, другачије изгледа са дотацијом осталих нашпх плаћевних разреда, они су премало п ненраведно дотирани, нак им треба номоћи. Али, да не околишимо. Подела парохија са отпадајућом дотацијом, како си ју у ту сврху ми замишљавамо, изгледала би овако: I. разр. са преко 3000 душа 1000 ф. II. „ „ „ 2000 ' „ 800 ф. III. „ „ испод „ „ 600 ф. годишње дотације. Подела ова, бар што се броја душа тиче, одговара и општпм и месним приликама дијецезе наше, те не мења, осим што рескрипт II. и III. разред стапа у један — садање или рескриптуалне поделе парохија, коју је већ и историја освештала, готово нп у чем. Ну, друкчије стоји са новом том дотацијом. јер ова је садању за прилично знатну суму прекорачила, а као што већ спомињани брат Јустин право каже, лако је рећи: оволико овоме, онолико ономе, али где новце узети, а да се не оптерети народ ? И хоће ли народ хтети и моћи ноднети тај нови терет ? Ово је збиља тешко питање. Потреба би била свакојако већа, ну она би се донекле умањила, кад би се неке садашње парозије III. разреда адФилирале околним парохијама. Овом би се могло. дакако, ириговорити с разних разлога, ну, оно је оправдано; јер и веће и велике сеоеке парохије у Горњој Крајини мучно оправљају и издржавају своје цркве и парохијалне домове, а мале никако, већ им стоје на ругло и срамоту. А не би ово било ни на какову штету и уштрб св. нашој вери и вршењу свештеничке службе ; јер овде и онако нигде нема груписаних нарохија, а и народ не живи као у доњим крајевпма измешан с другима народностима, већ мал не по свуда чист

и непомешан. Друга је ствар, дакако, са таковима нарохијама, које су измешане са туђицом, или које као оазе у туђинској пустињи постоје — ту је нотре бан, ма како незнатна и слаба парохија била, пастир, који ће стадо своје од ту ђинске најезде бранити и штитити. Овакових малих парохија могло би се за цело десета адфилирати, а тим би се до некле умањио онај терет, те би се оиет испразнио приличан број сесионалних одштета. Ну, да присподобимо садашњу дотацију са дотацијом, о којој се овде говори, наравно, пошто немамо нужних службених података, само апроксимативно, на да се осведочимо, да ли су и колико су спомињане разлике знатне. Према епархијском шематизму од г. 1883 — новијих службених података нема — било је у горњокарловачкој дијецези свега 138 парохија. Од тих је: 56 иарохија 1. разр. по 700 ф = 39,200 ф. 30 „ II. „ по 500 ф . = 15,000 ф. 52 „ III. „ по 400 ф . = 20,800 ф. 21 систем. помоћника по 300 ф . = 7,100 ф. Укупно . . . 82,100 ф. Али од то доба прошло је 8 година, пак су сигурно многе парохије поступиле у виши плаћевни разред, пак протински доплатци и т, д рецимо, да тај вишак изнаша — — 13,000 ф. Према томе свеукупна свештеничка дотација горњокарловачке дијецезе изнаша — — — — — — — 95,100 ф. А то значи, пошто та дотација другог извора нема осим народа, да је наш народ при овако рђавом и неправедном распорезивању парохијала кадар огромну — за његове прилике — своту од 95,100 ф. за издржавање свога свештенства поднети — и да се та свота Фактично сабира и исплаћује. Ну, зна се из искуства, да се ни један јавни терет, био он ма које врсте, не може целокупан утерати и сакупити у народу, тим више вреди ово за парохијал, који се. како је опште познато, врло немарно и онако тек од беде утерује. Дакле парохијал мора да је у већем износу распорезан у народу, него што се утерује или исплаћује, шта више он сваке године расте као природна по-