Srpski sion

Стр. 40.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 3.

веће свечаности у служби, иак хоИе да остане та.чо дуже времена, а међу тијем еиискои онога грода није најеештији у учењу, иека га не нрезире и често нека не ироиовиједа у намјери, да иосрами И ионизи особу мјесног еиискоиа , јер такав изговор обично смутње изазивље." (Мплаш „Зборник нравила.") Истина, епархијски нроноведпици не би били „проникнутн сујетом", не Гш „сдужили своме славољубљу", не би им била „намјера, да понизе и посраме особу мјесног епнскопа" — пароха, него бн они у извесном месту нроиоведали и учили за то и дотле, што и докле то буде „потреба захтевала и релнгнјозно-верска и наравствена цељ;" али да би крај свег тога својим изврсним проповедничким даром онако и нехотице унигитили и оно мало ироиоведничког угледа , што га је свештеннк, који „није највештији у учењу" имао и уживао код своје иастве, код својих нарохијана — то је ван сваке сумње. Уништењем нак нроноведничког угледа убија се уједно код свештеника и воља на ироиовед. Правило 20. шестог васпонског — трулСког — сабора изрнчно велн: „Мв може се доиустити еиискоиу, дајавно учи у дру10ме граду, који њему не ириаада Узрок и разлог, за што се „јавно учење у другоме граду не може допустити епископу" — а тако исто ни свештенику без сумње је онај исти, који је у наведеном 11. правилу Сардикијског сабора нриведеп: „да се не иосрами и ионизи особа мјесног еиискоиа. и односно свештеника. Но нођимо даље. Временом дошли смо у тај срећаи положај, да су нам се „средства" умно;кила: установљено јене само једно, него „"?<• више места еШархијских проиоведшња." Епархнјскн проповедник долази у извесно место, проповеда у нзвесној цркви, не само једанпут у години, него и више, иа, баш и често иута; та и онако бн и.ча.ш енархијски нроповедници вршити дужност проноведања и у опште пастирску дужност „ирема упутству и одредби епнскопа дијецезана и енархијске конзнсторије где год, кад год и док год би то нотреба захтевала и ])елнгцјозноверска и наравствена цел>."

Но не значи ли то: лишавати свештеника-иароха најсветијег му ирава, решавати га и ослобођавати најирече му дужности ? Не ће ли се тиме код немарног и лењег свештеника нехат и немар у вршењу ироиоведничке и иастирске дужности иодрањивати и увеЛавати9 Та што ће да се он сам труди и мучи еаетављањем нроиоведи, кад може седити на чекати — готово ?! Та што да ее ломи и мори, да ради и да ееје, кад је он стављен у тај срећан н угодан ноложај, да ће онде „ жњети, где се други трудили ; други Ие се трудити, а он Ле у иосао њихов уКи. а (Јов. 4., 38.) Да енархијски нроповедник може са уснехом вршити дужност ироповедннштва у неком извесном месту, код верних извесне цркве, неоиходно му је нужно знати „ирилике и иотребе цркве и народа. и Па од кога ће еиархијски ироноведник дознати и сазнати то? Од пароха-евештепика дотичног места. На кад само свештеникиарох зна и знати може какве су „прилике и нотребе" његове цркве и иарода, ј ;ад му је познато, која и какова болест тело његове настве трује н разједа, зар не би могао знати и какав лек треба иротив те болести, или зар не. Ие знати наЛи бар рецеит, и који су други, од њега вештији и искуснији душевни лекари за ову или за ону болест саставили и ироиисали, те да га згодно и као што треба уиотреби? Па онда. 7 Ита морају мислити верни и о своме свештеинку-пароху н о нредностављеној му духовној власти, кад виде и дознају, да им је духовна власт иоставила и иоставити могла за пароха таког човека, таког „невјежу", који не зна нрве и пајважпнје дужноети своје — нроповедничку и пастирску — вјшшти н иснуњавати? Или зар они не ће ништа мислитИ ?! А зар се не ће иаћп и таких свештеника-пароха, који ће — осећајућп у себи довољно моћи и знања за вршење н])ве и најсветије дужности узвишеног иозива свога и будући тачни и савесни — сматрати за иоругу и увреду, кад нм енархијски ироповедник — човек ио чину и звању њима раваи, а годинама можда још и млађи -