Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 163.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕ0.

ХОЂЕМО ЛИ УДРУЖЕЊЕ? (Глас из Архидијецезе.)

сахх- ко ће рећи да овако пије, да тако не бива и да ће друкче икад бити ? Истина је ово. А ко ће порицати истину, ко ли је порећн? А таква је истина: да и нама свештеницима удружење треба! Не само ради нас свештеника. Ради свега узвишеног и корисног, што чинити имамо, што као такви учинити требамо. А тога је много, на да се постигне цел>, постављена св. нашој цркви и великом задатку свештеничком. Висока је то цељ; тежак је задатак. Појединац ју пе може достићи; самац га пије кадар потпуно извршити. Појединац и самац те снаге нема. Та је снага у удруженим силама. У удружењу је: „добит од труда." Сви као поједиици имамо да извршимо задатак, по природи исти. Али сви писмо једнаки, сви нисмо у истим приликама и околностима. Па ко ће тога самца помоћи, где ће наћи чега нема, ко ли ће га научити, притећи му својим „сувишком" ? Ко ли ће га нодржати ако малакше; подигнути ако „падне"? „Тешко једноме" ! Остављен сам себн, својој сназн и умењу, своме јаду и невољи, да у вршењу свога великог и тешког задатка малакше, подлегне, падне и постане онакав, какав није хтео да буде, какав је морао постати, јер пије било „другога да га подигие". И зар је један за то „пао" и постао друго, него што је хтео, желео и мислио бити? Ми ћемо се, браћо свештеници, разумети и у овим речима, разумећемо се, јер тако је у животу и у раду нашем. Па зар већ за то да се не обрадујемо светлости, која иам обасјава мисао удружења? Зар да од срца ие иоздравимо реч н дело, које нам навешћује остварење ње-

„Бол>е је двојици него једноме, јер имају добру добит од свога труда. Јер ако један падне, други ће подигн^ти друга свога; а тешко једн( ме! ако падне, нема другога да га подигне. . . И ако би ко надјачао једнога, двојица ће му одољети; а трострука врица не кида се лако." Књ. пропов. IV. 9, 10 и 12. гово ? Зар да ћутимо и онда, кад треба цела митрополија да јекне гласом њенога свештенства: хоћемо удружење! Хоћемо га пе само речју; учипићемо све, да постане делом! Удружење нам треба, као слабом сиаге, као самцу друга, као брату брата. Хоћемо удружење: јер га треба опа узвишена мисија, које смо ми овлаштени носиоци и војиици, а коју имамо извршивати у име св. цркве, на славу њепу, у славу Бога, ради повереног нам стада Христовог, а милог иарода нашег. Хоћемо удружење: јер смо вољни ту* мисију да врпгамо не само као свештепослужнтељи, него и као учителш и пастири тога народа, као што ју врпшти треба, као што се врпшти може. Хоћемо удружење: јер хоћемо, да смо и ми у цркви и у народу оно, што треба да смо! Хоћемо удружење: јер га цркви нашој треба! Кад посмотримо живот нанге цркве од скоријпх времена, хоћемо ли видети напретка? Дозволиће нам се морална снага, па да кажемо: не, и опет не ! Не можемо бити задоволлш. А јоти би нам и црње и горе било: да нашем народу није вера и Љубав к иравоелавију у дуиги и срцу, у крви и соку живаца прекаљена у аманет бнла предавана с' колена на колеио; да се наш народ ннје загревао на тОм вееталинском огњу љубави прадедовске за своју веру и цркву и одушевљавао лепотом, њежношћу и светињом самога правоелавија; да га у тој љубави није нодржавао пијетет ирадедовски и попосити спомен па мученичко им самопрегорење за свето п мило иравославије и увек будна и јака свест, да је св. *