Srpski sion

Стр. 306.

,СРПСКИ СИОН."

Б р . 19.

2.) Знају ли они чији је „иредлог дисциплинарне уредбе"? Ако знају, за што алармују своју публику на једну особу, на чак и калуђерство? 3.) ТТТта је цел онаквом нисању и оној жестини, дражењу и нретњама, Фразама и сентименталности ? 4.) Да ли су то разлози њихови, којима би можда хтели капацитовати саборске чланове? 5.) Да л' је у таквом писању задатак наше журналистике у очи сабора? То зар журналистичка пертрактација предлога за сабор?

За сада хвала саборском одбору на овоме „предлогу диецишшнарне уредбе", а одаћемо хвалу и свакоме другом, ако бољу уредбу спреми и изнесе пред сабор. У интересу онште цели и саме наше автономије тражимо: што чвршћу и прецизнију дисциплину. До сабора је, да тој потреби задовољи. А како ће ју заДовољити, то је његова и дужност и право. Ко му умом и памећу иосЛужИти може, част му! Ко не уме и не зна, боље да ћути! Вошко.

ТОЛСТОЈ У ИЗДАЊУ „МАТИДЕ СРПСКЕ". Написао прота Јован Вучковић. (Свршетак.)

%,руга Толстојева ириповијетка у 30. свесци „Књига за иарод", поси, као птто сам већ рекао, њатпис: „Три старца". Необична нека три старца живе на неком острову. Живе животом* чудноватим. Мало говоре, смјешкају се, један у другога погледају и разумијевају се. За њих слабо ко зна. Неки епископ руски чује за њих, иутујући једном па лађи из Архангелска. На истој лађи десио се и неки рибар, који је неком приликом код тих стараца био. Старци га лијепо примили, нахранили, осушили га, на му номогли и чамац оправити. Исти рибар приповиједа путницима о старцима, па чује његову приповијетку и епискон. Нричање рибарево заинтересовало епископа. Он би хтио да их види. Обрати се на крманоша: како би било отићи тамо. Крманош му вели: а ко ће вјеровати рибарима, они за час што год исприповиједају; но баш ако је нужде, могло би се лађом доћи до близу острова, па онда на чамцу на острово. Капетан лађе такође одговара епископа да не иде к тим старцима, јер, вели, као што је он за њих слушао, то су неки глупаци. Али енископ хоће да их види. И учинише му по вољи. Дошавши на острово нађе епископ старце. Клањају се они епископу, он их благослови, они се још дубље клањају. Епископ их

ослови, каже им како је чуо да се они на том острову снасавају и Христу Богу за људе се моле, на је дошао као слуга божји да њих, слуге божје, види и поучи чему, ако може. За тијем их упита: како се снасавате и како служите Богу? Старци му одговоре: Не знамо ми Богу служити, ми служимо само ееби, и хр анимо сами себе. Епископ их тшта: а како се молите Богу? Најстарији старац одговори: ево како, троје вас, троје нас, помилуј нас. Начули сте нешто за свету Тројицу, али се не молите добро, рече епископ старцима и даде си труда да их научи молитву Господњу. Ријеч по ријеч говорио им је епископ молитву „Оче наш", а они за њим. Цио дан мучио се енископ. По сто пута морао им је нонављати једну ријеч, док би је они иаучили изговорити и док би је занамтили. 13ећ се било смркло, кад старци сваки за се знадоше очитати „Оче иаш". Свршивши свој посао, опрости се епископ са старцима и пође на чамцу до ла1>е. Пловећи к лађи још је чуо молитву старачку. Сложили у три гласа, па се моле. Кад је даље одмакао, изгуби се глас, само се још виде старци на обали, на истОме мјесту гдје их је он оставио. Лађа поће својим путем. Путници полијегали. Но еиископу се не спава, Мило