Srpski sion

В р. 36.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 641.

грешно мислило — по заму.ћеним п ојмима о језику — да у свима другим наукама вал.а научне распре да расправља сама наука/ а у глотици нлн лингвистици треба сва 11И таља у раснри да п р е к и н е највиша просветна власт постављеним службеним нравилима и наредбама, а не да се остави иледставницима науке, да из самога језика изведу правила. — Године 1858-е појави се Даничићева паучна „Срнска синтакса", али се из Сретеновићеве синтаксе од 1861-е и 65-е год. не види, да има на свету Данпчићеве синтаксе, која науци онако са свим одговара. Године 1863-е издаде Даничић своје „Облике", али се ио нашим школама може бити и данас учи из Вујићеве граматике, која је, и у новијнм издањима а нрвим иравописом, што се тиче израђивања облика: неиогођено подражав а њ е б о љ о ј разредбии на п р е д н иј е м с т а њ у. „Хоћу" дакле с овим својим изношењем погрсшака противу језика и доношења поправака свега иогрешнога, да обратим пажњу свих просветнпх власти српских на то : како смо ми, готово сви, још доста назадни и у говору и у писму, н како су наше школске књиге све, мање више заостале иза нанретка у науцп о језику. Па и ако овај и оваки посао мој није у нас ирвина, јер већ имамо о томе изврсне радове од наших најбол>их глотичара или лингвиста: госп. госп. Јована Бошковића, нроФСсора у српској краљевској великој школи београдској, н Јована Живановића, проФесора у српској православној богословији и великој гимназији карловачкој, ипак ћу устајати н ја с разлозима на све оно, што не одговара најновнјем стању науке о језику, па носнло то име какво му драго. Према свем досле реченом надам се, да ово неколико искрених речи и јавних напомена не

ће никому више бити глас .,111.11111,у.штллго п, поусттјнп , него да ће личити на она зрна, што падоше па добру земљу, и доношаху род, једно по сто, а једно по шесет, а једно по тридесет. На послетку: „Сваки који слуша ове моје речи и извршује их, казаћу да је као мудар човек који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, п дунуше ветрови, и.нападоше на кућу ону, и не падс; јер беше утврђена на камену." Ма тије, гл. УП-а, чл. 24-и и 25-и. Правилност свакога језика одсудно тражи и налаже, да се тачно сазна : које облике или ф о р м е к а к а в ј е з и к и м а, а к о ј и х о б л и к а и л и ф о р а м а н е м а ? Старији граматичари српски тврђаху, да мн имамо глаголски н р и д е в (партици п) с ад а ш њ е г а и пређашњега в р е м е н а а кт и в. ф о р. и то: први на Ли а други на ши, макар што се на пр. из народних умотворина и многих других књига са свим противно мора извести. Ко би код нас данас рекао: „идући" човек, „пловећа" лађа, „сравњујућа" анатомија, „с т о ј е ћ а" жена, — и „м и н у в ш а" субота, „иострадаши" трговац, „радивши" човек и т. д., а да се не изложи подсмеху ? Али, што је много црње и горе, како имају образа да се смеју и они, који и сами употре-' бљавају поменуте глаголске иридеве (партиципе) каквих нема у српском језику, кад виде у каквом српском саставу и д р у г е о б л и к е н н аставке, каквих такођер нема у српском језику, као : „движими", „љубими", „н о ч итајеми", „пр и л аг ај е ми" и т. д., кад је обоје једне горе лист? Противу тих глаголских придева (партиципа) и других облика и наставака, каквих нема у срнском језику, ваља нам се устрмити. (Наставиће се.)

■ <—-^-(5)^ I—

^ ,

— (Саборски одбор) у Карловцима сазван је, као што чујемо, за 7 (19.) октобар у своје редовне седнице. По свој прилици, да ће се у то

исто време састати и саборски одбор 1о-орице, или бар од њега изаслани пододбор, коме је иоверена израда и коначна редакција организацијоног статута. Том приликом ће се у сабор-