Srpski sion

С тр . 636.

„СРПСКИЈЖШ."

Б р . 36.

Дакле: Христос је устао из гроба као — „дух са својим духовним телом" ! Па је ли тако ? Изгледа доиста, као да г. Стаиић навалице бега од правог смисла неког места св. писма! Да би смисао неког места св. писма боље разумео и правилно схватио требао би прочитати и друга места св. писма, или бар оне стихове, који су испред или иза онога места, које он приводи. Али он то не чини, баш нп онда, када су они стихови — који би му смисао неког места боље разјаснити и разумљивијим учинити могли — доста, па и врло близу. Но ево овде није хтео прочитати ни одмах сљедећи, други стих! Да се то види и докаже — ево ти, драги читаоче, па се увери! „А кад би у вече онај први дан недеље, и врата бијаху затворена гдје се бијаху ученици његови скупили од страха Јеврејскога, до|е Исус и стаде на сриједу и рече им: мир вам. И ово рекавши показа им руке и ребра своја." (Јов. 20, 19.—20.) Ако је дакле Христос ушао и ући могао „у собу вратима затворену, а да се врата и не отворе" само као — „ДУ Х са својим духовним телом:" онда је питање: од куд духу телесни удови? од куд духовном телу „руке и ребра"? и то „руке и ребра," која се дају и могу опипати?! Кад се том приликом јавио Христос својим ученицима, један од њих, а имено Тома није био међу њима. Кад је дошао, ученици му рекоше: „видјесмо Господа." Но Тома одговори: „Док ие видим на рукама његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова; не ћу вјеровати." Па што је хтео, то је и постигао. „И послије осам дана опет бијаху ученици његови упутра и Тома с њима. Доће Исус кад бијаху врата затворена и стаде међу њима и рече: мир вам. И по том рече Томи: пружи прст свој амо и виђи руке моје; и пружи руку своју и метии у ребра моја и не буди невјеран иего вјеран." (Јов. 20., 25 и 26.-27.). Дакле: оне исте руке, она иста ребра. оне исте ране — са којима је Христос

страдао и које је при страдању добио — видео је и опипао Тома: па зар је то онда друго, а не оно исто тело, у ком се Христос „пре васкрсенија свог јављао" ? А* сувише: је ли то — „ДУ Х са својим духовним телом" ? Но дај да видимо, како је то јављање Христово својим ученицима други јеванђелист, св. Лука, описао. „А кад они ово говораху и сам Исус стаде међу њима и рече им: мир вам. А они се уплашише, и поплашени будући, мишљаху да виде духа." Св. јеванђелист Лука не вели изриком, да врата беху затворена; али да је Христос ушао у собу и стао међу своје ученике кад врата беху затворена — види се од туда, што се ученици „уплашише" кад на један пут видеше међу собом Христа, и што „уплашени будући мишљаху да духа виде," јер су и они веровали: „да у собу вратима затворену, а да се врата не отворе, могуће је ући само духу са својим духовним телом." Но Христос вели својим ученицима: „Шта се плашите? И за игто такове миели улазе у срца ваша? Видите руке моје и иоге моје: ја сам главом; опииајте ме и видите ; јер дух тијела и костију нема, као што впдите да ја имам. И ово рекавттти показа им руке и ноге. А док онп још не вјероваху од радости и чуђаху се, рече им: имате ли овде што зајело? А они му даше комад рибе печене и меда у сату. II узевши изједе иред њима." (Види све ово у гл. 24.. 36.—43.). Видимо и чујемо дакле: да сам Христос за себе вели и сведочи, да није — дух, „јер тијело и кости" има, што „дух пема," нити имати може. Али г. Станић вели и тврди: да „у собу вратима затворену, а да се врата и не отворе, могуће је ући само духу са својим духовиим телом." Па збиља! Како је то било и бити могло ? Да би на то питање могли одговарити, расмотримо прво јављење Христово „двама својим ученицима на путу у Емаус," које г. Станић спомиње. Два ученика Христова иду из Јерусалима у Емаус; на путу разговарају се о