Srpski sion

Б р . 45.

градом од 50 дуката; — и 5.) „Историја српске школе у Аустро-Угарској монархији", с наградом од 50 дуката. — Писци морају своје рукописе анонимно поднети, а рукогшси се не враћају. Награда се издаје нисцу, кад дело своје наштампа, осим ако што друго у том погледу не уговори.

ч ш ? » ш а. — (-ј-Сава Коларски) почасни прота и парох доловачки у Банату — Дие 22-ог октобра у 5 сахата из јутра у 71 год. живота свога угаси се један драгоцени живот, уморне руке своје нрекрсти и замени живот свој лепшим и бољим, вредни служитељ олтара Божијег, одлични свештеник, врсни трудбеник на пољу народног нам живота и рада — прота Сава. Неумитна смрт својим леденим прстима занемила јечовека, који је у току47година своје свештеничке службе ревносно, топло и истински љубио своју цркву и народ евој. Покојник се родио у Делиблату 9-ог Фебруара 1822 године. Основне школе походио је у месту свога рођења, а по свршеним основним школама дадоше га родитељи његови, да би постигао вишег образовања на гимназијске науке у Оравицу, Темишвар и Сегедин. Богословију је изучио у Вршцу. — По свршеним богословским наукама рукоположио га је 15-ог априла 1845 год. покојни еиископ темишварски Пантелеимон Живковић за ђакона а 16-ог истог месеца и за пресвитера, те буде додељен за канелана бившем проти панчевачком Константину Арсеновићу. Пет година провео је покојник као канелан панчевачке општине, за тим је 20-ог марта 1850 год. потврђен био граматом за пароха црепајског, где је покојник такођер 5 година верно и савесно вршио дужности душенастира. 1855 год. пак потврђен је био граматом за нароха доловачког, гдеје до своје смрти пуних 37 година ировео. Смрћу проте Саве легао је у хладни гроб један од најодличнијих служитеља св. олтара Божијег. — Мало имаде такових свештеника, који су се кроз цео век свој знали одржати у узвишеном и тешком позиву једног душепастира, као што се то покојник знао одржати. — Покојник је у свему м свачему до крајности тачан и уредан био, он је био свештеник, коме је ретко наћи друга у вршењу дужности, он је био

црквени нроповедник, који је често ступао на амвон и пастви својој тумачио слово Божије, упућиваоих, да се одушевљавају за своју св. веру прадедовску и за све оно, што је у остини свето, племенито и увишено. Као иарох, много је што шта корисно завео и издејствовао покојник својој општини, тако, да ће му се дуго сачувати спомен. — Као свештеник слободно се може рећи, да је покојник био потпуно дорастао своме високом нозиву и чину. — Цркви својој, народу своме беше искрени пријатељ, од кога се никад па и у најтежим тренутцима живота свога није делио. Покојник беше кроз и кроз образован и начитан човек. То и јесте његова права одлика, да је међу осталим свештеницима белоцркванског нротопопијата, на похвалу своју, био најлитерарнија личност. — Готово се поуздано може рећи, да није било књиге важне и значајне, коју није прочитао. То сведочи и његова огромна књижница, коју је за живота још панчевачкој црквеној општини поклонио. Па и у старости својој богатио се покојник знањем, читајући непрестано. Бејаше редовни предбројник и купац српских књига и новина. На јавне прилике додуше није утицао, и ако је с бодрим оком све пратио и одушевл.анао се као Србин — но учествовао у борби није никад. Држао се цркве ц дужности своје као душепастир. — Споменух мало час, да је покојни прота Сава врло начитан и образован човек био. Како је пријатно увек изненађивало, како је лепо украшавало и онако интересантну иојаву његову, кад је с киме почео претресати са свим природно, просто и разумно сва нокренута питања књижевностн и журналистике. За то је и био онако поштован и љубљен, и то не само од своје пастве, већ и од многих других у ближој и даљој околини, па и од своје претностављене власти. За заслуге своје бивао је често одликован. — Најпре га је 1861 године блажене памети Самуило Маширевић одликовао црвеним појасом, а године 1868 наименовао га је покојни Епископ Емилијан Кенгелац за консисторијалног ириседника ; 1871 год. буде изабран од епарх. скупштине вршачке за члана енарх. администр. одбора — Штујући у њему покојни еиископ Кен гелац једног од најобразованијег свештеника у подручју своме, наименовао га је за намесника бело-цркванског протопресвитерата; 1887 године пак, за „ревносну и нлодоносну службу