Srpski sion

Стр. 54.

„СРПСКИ СИОН."

бр . 4.

м н о г и м п р и л и к а м а требали бити еластичнији, а не увек круто жилави, и да смо такви били, ко зна, да л' би меродавни Фактори имали политичког разлога своје т е ж њ е и постављати и за промицање њихово силу своје највише моћи и власти употребљавати. Ово неће изгледати некој господи тако „јуначки" и за „јуначко гињење" лепо, али је у свету политике без сумње паметније и корисније. Др. Михајловић је иоставио многе истичите и стварне премисе у наведеном изводу говора му, али је извукао грозно нелогичну и неполитичку конзеквенцију и закључак. Да видимо. „Некадашњи састав старих сабора није годио меродавним Факторима"; „ради тога састава, и ради тога негодовања, постојала је тежња меродавних Фактора, да се наши црквено-народни односи не уреде од једном"; да аутономна зграда не буде изидана; да нема никакова стабилитета (постојаности) и правилног развитка итд., ради тога састава сабора и негодовања ових, притискивана јепаша аутономија „тешком руком". Сад је друкчије. Министар је дигао тешку своју руку са наше аутоиомије; „он не само да нам неће више да смета у донашању јединственог устава, но, он нас сам подсећа, он нас преко кр. комесара позива на тај носао". А то све зато, јер „садашња иаклоност министра долази због састава садашњег сабора". Рппсћш1. То су премисе. Питамо ми сада, на основу свега тога: „шта је било природније, него да смо се вратили на оно становиште, које смо на прошлим саборима првобитно узели"? Питамо ми онда: зар је ма чиме оправдано из ових премиса извући закључак: Тппео Бапаоб е! <1опа ЉгеиГе« V Др. Михајловић је врло правилно и успешно дијагнозирао болест, али рецепат нашој аутономној бољи ординирао је, не као лечник, него као — партизан. При закључку својих премиса скренуо је са права пута, напустио чистину и истину, и вратио се опет у — радикале.

Кад нам угарски министар иосле толиких наших невоља и СизиФова носла, после толиких његових преокупираних и неоправданих неповерења уг. владе, данас диже тешку и гвоздену руку са аутономије наше; кад му, после толиких негодљивих састава сабора наших, овај данашњи годи; кад отпис министра просвете, сам Др. Медаковић онако глосира; кад и сам барон Живковић верује, да је г. министар питање једног органичног статута „просто нашем пресуђењу оставио": онда нама друго ништа није остајало, него ио диктату здрава разума, ио математици сваке здраве политике, а у инте ресу наше аутономије, нашег мира и консолидовања, стиснути добродошлицом ту дигнуту и пружену руку г. министра и прегнути око коначног уређења наше аутономије. Но потребу тога није могао увидети ни један Др. Полит, којему крај свега тога једино и главно беше „чудити се" гес1:е — нренемагати се: „Ох Боже мој"! Већина сабора је схватила ситуацију. Схватили су њу можда и Др. Полит и Др. Вучетић, а особито барон Живковић (Дру Малешевићу ће то пући пред очима, можда, после 18—20 година). Али већина је ту ситуацију хтела и употребити. Опозиција ју је одбила — неповерењем. Већина је у погледу тога учинила своје, и њој може савест бити мирна. Устав је истина остао за сада нерешен, а кад ће опозиција бити решена одговорности ради свога поступка пред будућношћу и историјом? Нека сама са собом разрачуна. Др. Михајловић је још рекао: „Незгодни састав сабора не годи народу, али годи зато меродавним Факторима и изгледа, да је баш поглавито због тога овом сабору пала у део та почаст, да баш он гради јединствени устав". Колико изгледа ово великом оитужбом (да не кажемо денунцијацијом) овога сабора, односио његове већине, народу, толико је та Фраза непромишљена. А ево за што. 1. Да овај састав сабора не годи народу, за такву трдњу није нпчим овлаштен