Srpski sion

Бг. 14.

,СРПСКМ СИОН."

С тр . 219.

дима. 0, да је то најаре увидио и рекао, па из свега тога повукао и конзеквенције о религиозно-наравственом стаљу у тој цркви, у којој има таквих свештеника; конзеквенције, које по гвозденој логици и неумитном закону о узроцима и последицама, следити морају, а које су нас и довеле до мисли о епарх. проиоведиицима , — онда би и његова „највиша" осуда друкчија била. Осим, ако се он баги заветовао иротив еиарх. ироиоведника. ... Пођимо даље. Аналогија г. Огњеслава између нашег парохијског свештенства и протестантских пастора, па онда проФесора богословије а с њима упоредо чак занатлија , хипнотизовалајеможда којега обожаватеља, „ слушатеља- универзитета, духовних академичара и т. д., ал' нас, који одајемо респект испитима, иозитивном зиању — нас није. Прво за то, јер ће та аналогија слабо изменити иостоје&е стање; нити ће она у коме год побудити заборав на „многе бриге" а ни одушевљење за проповед и други иастирски рад. Друго за то, јер та аналогија није аналогија. Пастирова егзистенКјија, зависи од ироиоведи , проФесорова од његовог рада у школи , а занатлијина од куцкања и тесања , (које међутим не потребује безбрижног умног напора). А зависи ли егзистенција нашег свештеника од иро-

иоведања? Ни најмање. Шта више, без и једне, ма изговорене само, проповеди, добијала се разна одличија и положаји у цркви. . . Та не признасте ли г. Огљеславе и сами, да свештеника на вршење проповедничке дужности не могу нагонити ни врховне поглавице најстрожије заповести ?!.. И то је Факт, и тај ће Факт постојати. Докле? Не знамо. А јесте ли ви противници епархијских проповедника разрачунали и промерили конзеквенције тога Факта? Нисте; јер да сте их рачунали, па баш с' оном педантеријом и цепидлачењем, с' којим се одликовасте у другим зачкољицама, и ви бисте томе злу и јаду наше цркве тражили озбиљнија и радикалиија лека од читања поучења и тумачења евангелија и постојећих нроповедника, а бржа него што ће дати богословија са будућом реФормом и „бити имајућим" идеалним напретком у теоретичном и практичном омилитичком образовању богослова. Теоретишите Ви противници епарх. проноведника, идеалишите, појетизирајте, цепидлачите; — али чињенице остају и постају све горе, а њене последице све брже. Збиља нашег стања је неповољна. Њој треба помоћи, иомоћи брзе и многе, лекова разних. Један је: устаиова епархијских проповедника. Ни речи више! (Свршиће се.)

ЗА ШТО И КАКО ТРЕБА НАШЕ СВЕШТЕНСТВО, ДА ПОДУПИРЕ РАЗВИТАК ПЧЕЛАРСТВА. (Свршетак.)

Многи и многи наш Србин сваким даном уздише за бољим животом, сваки уздах пропраћа са: „Сиротињо, ала си тешка"! . . . Тешка је она одиста у данашњем времену. Па ко јој је крив ? Неје срећа у богатству, срећа је у задовољству, у мирноћи савести, а уда сиротињаје један узрок, који врдо често чини човека незадовољним, јер она га много пута наведе на безакоње, на грех, који му сјурва мирноћу савести у недоглед. . . . Уз горе наведене адиђаре, које на себи носи пчеларство, оно је још занимап.е, које за

мали труд богато награђује и материјално сваког пчелара. Далеко би ме одвело, кад би ову корист, која је ваљ'да сваком позната, потанко навађао. Споменућу, да има људи, који ее једино пчеларством занимају и од тога живе, издржавају лепо своју породицу има људи, којима је пчеларство узгредан посао, или боље да кажем забава, која га потпомаже, да је кадар сваке године чист приход од нчеларства на страну остављати. . . . Пчеларство неје посао, који умара, оно је такова забава, која на. против уморном човеку,