Srpski sion

В р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 305.

оружане чете, које пренесу круну из Беча у Будим и ту је наизменице чуваху. И наш Сава Текелија чувао је ту круну „лежеИи на голоЈ дасци ", како то сам прича у својој автобиографији . На Дијети су викали неки заступници: „ирекимуш је ред нагиљедства", не ћемо новог краља док се не закуне на неке увјете, које краљ опет није могао примити. У тој вреви измири се цар са Прусима и преко воље, а са Турцима се примири, али да би сузбили претјеране мађарске захтеве, намисле у Бечу да то ураде са српским конгресом. И кад је за то дознао срнски митрополит Путник са својима владикама, био је томе најодлучније противан, јер није желио, да Србљи и оиет нослуже за наковањ између Нијемаца и Мађара. Видио је он, да су се они и до сада чешће грдили и ружили, а послије се опет љубили и дружили; а ми Србљи остали и на даље странци и нришелци. С тога од једном позову Нијемци у Беч више виђенијих Србал.а, оч>ицира, чииовника и трговаца, и овима преставе, да је сада згода све добити, на и своју посебну територију — и виђенији народњаци управ приморају митронолита, да моли за српски конгрес, у намјери, како се у Бечу жел,ело. И тако је митрополит по жељи „некојих нацијоналистов, слијепо ревновавших", прунуђен био, мисао своју промјенити и измолити конгрес у Темишвару — али је врло значајно у нашој историји, штоје одмах послије авдијенције изјавио оној срнској депутацији митрополит Путник: да би волио прпје своју смрт дочекати, него ли измољени и одобрени народни сабор у Темишвару. И што је Бога молио, то је и домолио. Нијесу прошла три четири дана н митрополит изненада умре онђе у Бечу у очи Петров-дана 1790 По свје дочанству Саве Текелије, нронијели су Нијемци да су га Мађари отровали, само, тобоже, да осујете сабор, али ако је збиља отрован, онда је могло бити само са противне стране, јер ето данас знамо, да српски митрополит није био за то, да се са нашијем сабором пркоси Мађарима. И сабор се збиља састао о великој Госпојини, а није се ту натезало ни за саборске трошкове, јер је градска благајна у Темишвару добила налог, да исплати у напријед у име тога. 10.000 Форината. Па кад човјек прочита рад тога сабора, обузима га прави стид, како се ту радило нросто ио команди из Беча, јер су сабором уирављали ђенерали Папила и Сечујац и

њихова већина. Сриски еиискони одгурнути су онако на страну, јер се знало, да нијесу били за то, да се држи сабор од иркоса, баш као што су их 1769. посадили били на онтуженичку клупу. И с тога нико није ни номислио, да се најприје ностави саборски домаћин — да се најирије изабере митроиолит, на да се ради под његовом управом и председништвом. И већ у трећој сједници главни саборски онерат био је готов. Сабор је молио посебну територију, а нијезнаони имена, ни међа ни броја народа означити тој својој територији. Замислите, господо, колика би то територија била да обухвати сав српски народ! Из те неирилике извукао је сабор сам комесар рекавши: „Сријем и Бачку не можете добити, јер те су области већ инкорпорнране Угарској, па неби ли ви Банат хтели"? Наравно, ускликнуо је Сабор: „Банаш, Банат молимо и с кољена на кољена биЛемо за то благодарни "/ Вјерујем да би били благодарнн! Бадава је Сава Текелија тумачио народне иривилегије онако какве су, бадава је нрорицао, да од тога свега ништа бити не ће, бадава је савјетовао, да би боље било мирити се са Мађарима и своје привилегије узаконити — велим, све је то бадава било, јер је закључено онако, како је хтио комесар и како се у Бечу жељело. И послије 14 дана стигне и царски одговор на српске молбе, гдје је обећато: да ћемо добити носебну владу у Бечу под именом: „Српска хоФканцеларија", да ће крајина остати и на даље под Бечом, да нам у вјеру нико дирати не ће — али о иосебној територији не бијаше ни спомена. А за што га не бијаше? Кад су виђели Мађари, шта кани Беч са Србљима, слали су са Дијете своје људе к Србљима, којп их оиомињаху, да се прођу ћорава посла — и кад нх Србљи не нослушаше него их још дебело изгрдише, повратише се натраг, па смјерно и покорно замолише цара, нека дође и нека се крунише на темељу инаугуралне дипломе матаре му, царице Терезнје. Па све је тако и било. Баш онога дана, кад је Темишварски сабор завршио своје остале послове, крунисао се цар Леополд за угарског краља, а његова сина, кога су Србљн већ изабрали за српскога деспота изаберу Мађари за свога Палатина. У осталом саборском раду има ваљаних закључака али има и баш којешта, све незрело, непроучено, неисцрнљено. Сабор моли да српски