Srpski sion

С тр . 567.

старозаветних кљига, признаваху за богодухновене и оне остале књиге, које беху од старијих знатннјих мужева наиисане; шта више ни о тнм се не задовољаваху, већ прикључиваху још свима осталим књигама и неке свете химне. Све ово беху наравно анокрифне књиге. које годише љиховом јеретичком укусу и ко.је се све појавигае око времена рођења Христова. Ш свега овога јасно се види, да старозаветни канон није зборник (т. ј. скуп) деле јеврејске старозаветне литературе, као што су н. пр. александринци скупили све старозаветне класике у .један кодекс; не, већ је старозаветни канон скуп свештених пророчких богодухновених списа, са одстрањењем остале народне литературе. Тај свегатени карактер дат је старозаветним књигама не после, већ одмах у самоме почетку. Још Мојсије, Исус Навин и Самуило пророк полажу своје књиге као свештене; но не учинигае то са књигама, као гато су: ратна књига Јехове, књига праведнога и т. д. Тако исто не уђоше у канон разни летописи јудејских и израиљских дарева, премда беху врло добро познати; јер особито писци треће и четврте књиге Царства и књига Дневника, често се иозиваху на Летописе царева; а нису ушли у канон због тога, што не имађаху божанственог аукторитета, као што имају остали иророчански списи. Тако н. пр. Соломон написао је по сведочанству књиге Царева око 3000 прича и 1005 песама, а имамо од тога само два нсалма, а из прича само неки део; а то се објашњује тиме, што нису сви списи Соломонови имали божанствени карактер, а особито они, који су писани за време његовог уклоњења од Бога; за то су Језекија и његови другови морали бити врло пажљиви при сабирању Соломонових сииса. Нејемија и Јездра још су вигае посла имали при сабирању старозаветних књига у канон; но и они се придржаваху тога, да су само оне књиге стављали у канон, за које позитивно знађаху, да су носиоци Божјег откривења. 0 томе сведочи и свето нредање, такођер и Филон и Јосиф Флави е и многи други хрипгћански писци. Шта више има о томе сведочанстава и у неканоничним књигама старозаветним. Филон назива све писце старога завета пророциаа. Јосиф Флавије све 22 књиге назива: божанственима, као гато их и апостол Павле назива.

После Јездре и Нејемије, будући је Малахија заврншо ред иророка, ни једна књпга није угала вигае у канон; јер старозаветни канон бегае закључен. Слова Божја, која Бог поверио бегае ради чувања јудејској цркви, примила је и нагаа хригаћанска црква. Господ наш Исус Христос, ироповедајући своју божанствену науку људима, ставио је исту у тесну свезу са старозаветним божјим словом; као што и Сам вели: „Не мислите да сам дошао да покварим закон пли пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним". (Матеј б, 17.) Под законом и пророцима разумевао је Исус Христос све старозаветне свештене књиге. На другом једном месту Спаситељ назива свегатене књиге старога завета именима тих одељења, где су сабрани пророци. Особито се види то из 24-те главе евангелиста Луке, где се говори о сва три дела свегатенога кодекса, а напме: о закону, иророцима и псалмима. (Лука 24, -14.) Види се дакле, да је Исус Христос добро знао за ову поделу. Тако исто и апостол Павле наводећи места из старога завета, назива старозаветне свештене књиге: свето писмо, 21 законом и пророцима. По примеру Исуса Христа и његових ученика, стари црквени оци и хришћански писци, наводећи доказе из старозаветних свештених књига, називају исте: законом, пророцима. свештеним и божанственим списима. Тиме само хтедоше хригаћански нисци указати на првобитни извор тих назвања у јеврејскоме кодексу. Но када се хришћанство стаде гаирити, народи, који говорише грчки, већином се служише иреводом 70-торице тумача, те тако, ношто су у преводу 70-торице тумача, све књиге заједно и каноничне и неканоничне, то већина, незнајући за предање јудејске цркве, сматрала је и неканоничне књиге за богодухновене. Тако сами иисци хришћански, незнајући за нредање јудејске цркве, у П-ом и у Ш-ем веку не једном наводе доказе за потврду својих речи из неканоничних књига, гата вигае неки називају неканоничне књкге: пророчанским и божанственим снисима. Но појавише се спорови изме1)у хригаћана и Јудеја, особитр у иогледу старозаветнога канопа јеврејскога и грчкога кодекса. Требало се о истини уверити. Заинтересовани овим спором хришћански писци, путоваху ради тога на исток, сабирајући знања о старозавет21 Посланица Римљанима 1,2. „ '