Srpski sion

Б р . 37.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 589.

кроз нбколико векова напрегнутим радом ума и во.ље нриродног човека. С тога летопиеи света свечано нроноведају ту горку истину, да еноха највећег развитка паука и вештина, изображења, иросвете и других грана човечје радиности у свију скоро народа нада заједно е епохом покварености њихових карактера и иропасти њихових држава. Тако, нознато је, да је у древној Грчкој, век Перикла, век славе лепих вештина и цвстања науке, говорништва, филосоФИЈе, био уједно и веком гњилог и иоквареног живота и служаше као нретеча пропасти Грчке. Познато је, да царсвање Александра Македонског, ебразац, као што називају, свега сјајног, еилног, ученог, генијалног, беше уједно обрасцем раекоши, наслада и једва је нреживео сам себе. Век славе Тира и Картагине, век њихове ироетраие владавине, силе и богатства, беше и веком раско ши, нокварености карактера и весником њиховог уништења. Проиаст римске имнерије беше нриправљена сјајним и славним веком Августа. Од древних времена обратимо сада поглед на савремено стање човечанства. Мп готово нисмо у стању да корачамо за уснехом наука, за разним проналасцима у свим гранама човечјсг бића, н не знамо, шта треба учииити још, да би олакшали живот човеку и да би створили среку његову. Начини васнптања деце усавршени су; човек се научио окренути силе природне на службу себи, као никада до сад; сваки готово рад човечји олакшан је машинама разне врсте, примењивањима тако, да сад може и да не буде тешкога рада; начини саонштавања, који много помажу н духовном развићу н материјалном обогаћењу, у толико су иобољшани, да за савременог човека скоро нема простора, — са брзином муње мисао његова прелета с једног краја света до другога у накрст, за читаве миље нредаје се звук гласа његов и сам може брже од итпце да мења место. Но да ли је већа срећа на земљи, него пре? Да ли се умањила невол.а, болестн, да ли јежнвот постао јсФтинп ји, лакши, веселијн, да л је ишчезло злољудско? Није; основане савременом културом удобности живота дадоше већи иро стор развитку егоизма, пожуде, раскоши, лено сти, насладе, екснлоатације сиромаха одбогаташа, слабога од силних. А то зло не само да се није умањило, него ее, изгледа, внше увеличало, него ире. II једва ли се наш век, који је добпо сва средства, да створи земну срећу, не довршује

најпотпунијим разочаравањем, као што је некада свет незнабожачки — предхришћански. Како је, дакле, то? Вар нема ништа за човека осим овог неуредног окретања у округ тежње и разочаравања, зар нема среће на земљи, нема усавршења, наиретка? Има, браћо, али не у тим закоиима, у тим изворима, којима живи свет. Свет арол ^зи, али више овога света вечно живи Бог са својим законима вечне светости, правде и љубави. И живп несакривено н не далско од свста, но откривајући Себе свету, уносећи и амо ове изворе вечног живота, у иочетку, као Творац, а када људи отнадоше од Њега, као Сиаситељ. Запитајте прошле векове: сви су они веровали у Бога, као нрави, истинпти извор и узрок живота вечнога; кроз таму нсзпабожачкнх заблуда иостојано јс нродирала ова истина и госнодарила је над умовима. Само луд, као што говори иророк Давид, т. ј. покварен умом и срцем или с.асвим иеваљао човек' услед туности од грешне страсти изгубио је ову веру. У Богу добија одгонетљај и тајна човечје среће. Има среће, али њу не даје свет, него Бог, у кога је „обиље радости и утеха у деснпцн до века". (Псалам XV, 11) Свет не даје ностојане среће с тога, 1.) што не садржи у еуштини својој узрок живота вечнога, а 2.) с тога, што живи пасладом плоти, која растројава и душу и тело човека; он уноси у живот ненравду, мржњу, лично еамонаслађивање, увреду, обману, притиекивање других и с тога сеје ненријатељство међу људима и у души човека је немир савеети. Бог даје изворе, који назидавају живот: Он захтева власти духа над страстима плоти, — чистоте, светости, правде и љубави, једном речи оно, што ми називамо добром. Добро ово, као заповест Божја, као вечни узрок самог божанственог живота, н служи као извор човечје среће. За што Соломун пс нађе среће? За то, што је он у то време, на које се тужи, живио п радио не по зановестима Божјим, пе за добро. За што незнабожачки свет не нађе среће нри најпостојаиијем труду? За то, што у основн овог труда и среће лежаше егоизам н служба грепшој илоти. Воља нак Божја зида срећу човсчју на одрицању ових узрока. И прошли векови показају нам, да кад су се људи старали оживотворити у животу правила живота богоугоднога, кад потребе духа господарише над илотским, правда Божја над неправдом, љубавк Богу п ближњему над самол,убљем, — тада и