Srpski sion

Б Р. 16.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 261.

и дати рачун о животу своме, кога су сви часови скоро билп грјешни! Ох! Док је ту страшну будућност иазирао само из далека, хвалисао се је, да се је не боји; митао се је без престанка погрдним и ругајућим се тоном: Шта доноси она ? Ругао се је обпчном страху и хвалисао се овдје спагом и јунаштвом. Ал чим га је ухватила рука божија, чим је видио смрт из близа. кад се отварају нред њим врата вјечности, кад се додира те страшне будућности, према којој се показивао тако сигурним; ох! постаје он слаб, дрхће, плаче, уздиже ирема небу руке скромно молећи; или је мрачан мучаљив, дочим око њега лете етрашне мисли због слабости свога нарицања и суза, као и због страха и очајања свога, ие очекујући више помоћи са божије страие. Да браћо, тај несретник, успаван у заблуди својој, који се хвалисао, да је доста само један згодан часак, један осјећај нокајања за емрт, па да ублажи гн.ев божијп, очајава тад о милости његовој. Узалуд му се говори о вјечној милости, он разумије у том час;?у, да је није достојан; узалуд се труде служител.и цркве, да ублаже страх тај, отварајућ му крило божанске милости; та. обећања мало га умирују, јер он добро зна, да љубав дркве, која не очајава никад о спасу дјеце своје, не ће ипак ништа промијеиити у божијој правди. Узалуд му се обећаје опроштење гријехова: неки тајии и страшни глас говори му из дна срца његова, да не има вшне спаса за безбожника, да не треба више мислити на те наде, којима се тјеше ови несретници, него на ираву истииу; залуд се опомиње да утече посљедњем среству, које црква умирућим нружа, он их сматра као срества безнадежна, којих се плаши, која ее дају више за утјеху живијех, него за корист онога, који умире. Призивљу се служитељи Христови, да му помогну у иоследњој ури тој, али они могу учинити само, да он завиди потајно судбини њиховој, и да проклиње несрећу судбине своје. Ставл.ају му се у уста ријечи светијех књига, осјећаји кајућег се цара; ал он добро зна, да срце његово не осјећа тијех божанскијех изражаја, и да те ријечи. које је врућа л>убав и савршено кајање створило, не доликују затеченом грјешнику, као ономе у заблуди његовој. Његови иријатељи и рођаци, скупљају се око постеље његове, да дочекају посљедњи издисај његов, а он окреће очи од њих, јер он и међу њнма налази усномену

на гријехе своје. Служитељ цркве нреставља му слику Бога умирућег, ал та је слика тако утјешљива, тако моћна, да нобуди иоуздање његово, иредбацује му само његову незахвалност злоунотребу његове љубави. Тад се смрт нриближује, а свештеник се труди да помогне молитвама, за умируће, остатку живота који још дише. Устани, душо, каже му, а не каже: принче, великашу евјетски, устанп. За живота његовог једва јавни споменици бпјаху довољни за број и величину његовијех наслова (титула): ал у овом ношљедњем моменту даје му се само један једини иаелов, кога је на крштењу примио, једини кога он није никако ценио; једини који му је требао вјечито трајати. Устани хришћанска душо. Ох ! Она је живила, као да је тијело било све биће њено; она се је сама трудила, да се освједочи да душа њена бијаше ништа; да човјек бпјаше дјело крви и меса и да све умире с њим; тад му ностаје јасно, да тијело његово бнјаше груда земље, која се ето руши; и да све његово бесмртно биће, јест та душа, та божанска слика, та интелигеиција, једина кадра љубити и иознати Бога; ко.ја сто одлази из своје земаљске куће, да ес пред страшним еудом покаже. Устани хришћанска душо: ти си сматрала земљу, као домовину своју, а то бијаше само мјесто странствовања, из ког се вратити треба. Црква в Ј е РУЈ е Д а ти ј° објавила радосну вијест; крај твога прогонства, крај твојијех биједа, јављајућ ти растајање са земаљским тијелом: а она тије јавпда само тужиу, само страшну вијест, и ноче г Ј 'ак твоје иссреће и твојијех мука: Устани, дакле, хришћанска душо, душо која си озиачена печатом Спаса, ког си ти избрисала; откуиљена крвљу Христовом, коју си ти ногама погазила, опрана љубављу пакибитија, којег си ти хиљаду иута окаљала; озарена свјетлошћу вјере, коју си ти увјек одбацивала; успуњена сваким милоштама неба, које си ти увијек недостојно обешчашћивала; устани хришћанска душо, носи пред Исуса Христа тај узвишени наслов, који је имао бити величанствени знак спаса твога, а који ето постаје највећим знаком твојпјех гријехова. Устани хришћанска душо. И тад умирући грешник налази у спомени на ирошлост своју, само бол, која га обара; у свему што се збива пред његовим очима, само слике, које га растужују; у помисли на будућност само страх, који му грози: нр знајући коме да се утече; нд створењима, која му умичу ; ни