Srpski sion

Јјр. 20.

Духом вере и одушевљења, силом свога уверења и оеведочења. То су услови вашега позива; шако Леше иозив извршиши. Отац, Син и св. Дух, Гоепод и Бог ко.јк ствара, спасава и оживљава, дао дркви Христо-

вој у народу српском служитеље и воЈНике, учитеље и пастире, а народу сриском свештенике: пспуњене уверењем и осведочењем и задахнуте одушевљењем. То је наша молитва на данашњи дан ! ^ -б.

ЧОВЕК ПРЕД ШОДЕРНОШ НЛУКОЖ Н ХРНШТЈШСКОШ РЕЛНГНЈОШ. По немачким и руским изворима прерадио Сава Теодоровиб, профееор и катпхета у кр. вел. реалди. (Наставак).

Даље, у сваком неиоквареном човеку, као и у целом човечанству почива идеја бесмртности, чежња за вечним животом, за савршеним блаженством; па и сами самоубијца тражи управо само ослобођење од својих мука, а не уништење свога г ја", мислећи, да ће оно прво постићи само фисичком смрћу. Та урођена свест и чежња човека и целога људства не може бити лаж, јер би та претиоставка била Бога недостојна и не би се дала сложити са његовом мудрошћу и добротом. Даље: у божијем створењу не ироиада ништа, па ни најмања и најнезнатнија тварчица, сасвим и без икаква трага; а зар да толике душе, украшене често најкраснијим способностима и исклоностима, буду иотпуно уништене? — Исто тако несумњиво почива у човеку и у човечанству идеја о чтошиуиој награди, о моралном пореклу," о изравнању међу добром и злом путем награде и казни. Но као што нас искуство учи, то изравнање није овде на земљи савршено; јер чиста савест не може бити једипа награда за добро; а немирна савест не може бити једина казна за, зло; јер што је човек бољи, тим му је савест осетљивија, тако, дага и због сасвим малих и незнатних моралних преступа изобличава и иребацивањем узнемирује; и обратно: што је човек рђавији, тим му је савест тупља и мање осетљива, тако, да га и за најгора недела слабо или никако не кори. Но томе би често баш најчесшишији остао без награде, а баш најгоЈж без казне; а шта би било онда, кад поштен човек изгуби свој живот у служби добру? Где је ту тобоже једипа награда савести? Па пгга је „ чисша" савест? Није ли то радосна нада на некадању божију награду, као што је „ нечисша" савест страх од нека-

даље божије казне? ЈЕто је дакле и факт савесши доказ о нашој бесмртности. Без бесмртности била би врлина заиста празан звук, борба против зла — празан посао без заслуге и икакве вредности;, наш цели живот жалосна иронија, а човек заиста једно најјадније створење! За то је бесмртност интегрирани моменат у религијозној свести свију народа,, 1 ) и ако је на разне начине нагрђена и грубо п чувствено схваћена; отуда и она пуна страхопоштовања побожност, с којом су и сами незнабожачки народи своје жртве сахрањивали, верујући и надајући се у њихову бесмртност; отуда је небо и рај, тартар и иакао, нада на награду и страх од будуће казне, битни саставни део свију религија у историји човечанства. И заиста је врло важна и значајна наука хринЉанске вере о бићу и онредељењу човечије душе; догма о индивидуалном даљем трајању, о личној бесмртности је од неиосредног и јаког утицаја на наше жеље и делање, на наш животни и духовни правац; то је управо " главни и основни догмат нозитивпога хришћанства, кључ за разумевање створења, одржавања и управљања светом, искупљења и освећења рода људског; то је најснажнији мотив за морални рад, најјачи бедем против онога, што ј ниско, просто, неморално и нротив превласти тела, — маторије. Пошто смо -већ чули, да материјализам пориче нематеријалност и супстанцијалност човечије душе, а досљедно томе и њену моралну слободу и бесмртност, и да он оно, што ми „душом" називамо, сматра само као колективно

4 ) Срав. Мскеп: „Бје Тга<Ш. Дев Меи8сћеп §в8с1]1еећ(;е8" стр. 407—440.