Srpski sion

„ ОРПСКИ СИОН."

ван цркве његове и без бдагослова њезинога. Ожпвљујте у њему веру, нодижнте му морадни осећај, снажите понос народни. Чувајте га, учпте га, храбрите га, браните га. љубите га. — недајте га. Не клоните никад; савлађујте искушења, трпите до краја, светлнте врлинама, радите непрестано. Будите светило народу своме, да за вама иође и с вама увек буде. Народ уз свештеника свога, народ је у цркви. За народ у цркви небојмо се! Тежак је положај свештенства, мучан му је данас задатак, великн посао. Ал' је ево дошло време, да свештенство српско покаже шта вреди н на таквој муци Дође доба да иокаже.

е су свепггеници сриски и : . На муци јунаци"! 'Гакви свештеници кадри су увек одбити од своје цркве и ону опасност, којом иретп обвезни грађански брак. На тако свештенство погледамо пред искушењем п опасношћу, с каквом има да се бори данас наша црква и нарол,. Дао Бог нашој цркви и народу такво свештенство. па ћемо увек смети рећи : не бојимо се ни обве&нога графанскога брака Дакле, свештеници, чувајте душу, чувајте образ, чувајте цркву и народ свој, па вам црква н народ проплакати неће! А знаће вам нризнати .Бубав вашу ?

К'А единаго Иога.

(Наставак). Данапшлш даном можемс\ већ и код образованнје и необразованије класе човечачства чути ту охолу инреку, да нам за Богопознан.е неје нужно вшне Хришћанство, већ да нам је за то доволЈна сама нрирода и паш разум и савест. Опо јесте до душе истина, да ]е Бог у ириродп евидентан, да је ностулат здравог човечијега разума, а савест наша да му је глас. Али од куда се онда могло то догодити, да су се људи за време од неколико хиљада годииа пре Хришћ&нства могли удаљавати и удалити од правилног и истинитог Богоиознања, кад је и онда била иста ова ирпрода и у људи беше исти оваки разум као и у нас што је?.. Зар нам то не доказује јасно, да човечији разум нема толико моћи, да скуха све опо што би могао поцрнети из себе и нрочитати у нрироди? До правог, иотпуно јасног и еталног Богоиознања, које се иичим иа свету уздрмнти неда, дошло је човечанство једино кроз друго Богооткровење, а то је Хришћанство. Уважени један писац (Аи§ие1 №ко1аз) вели: „зар да пе будемо ноносни !? Догме ириродне на свему су захвалне догмама религије, као што рече и сам Болтер. Дескарт је својим медитацијама користио ви-

ше катихизису него што Је и оп сам, а и нко други и замислити и веровати могао. Но све да се сваки од иас у но једног Дескарга претворн, ипак не би био у стању пи близу доћн правој иетини о Богу сам од себе, нити би умео и могао онако лепо одговорити на пптање: шта је Бог? као што нам то катихизис одговара; нгга више ие би иам ни само то нигање могло пасти на ум Добро је приметио Ориген, да човечија нрирода не би умела никако ни нотражити Бога, штавише ниназвати га* кад јој пе би притекао у помоћ Онај, за ким она жуди и кога тражи. То је исто признаи и једап од највећих ФилосоФа Жил Симои као аностол Дескартове ФилосоФије. „Бера пам л — пише он — „открива истину, остављајући оно „како" нашем истраживању. Опа иам одмах с ночетка ставља у изглед решење, но ипак оставља загонетку пе решену " Што је тај философ рекао, стоји и у библији: ,,кид 'к\"А попечжн ска = чјској, еже даде Богх скшимж чглок^кческилгл еже пнрисА вх недгл ' (Еклес. II. 10.). Истра живање опога „како," прохтев је човечијег духа; ирохтев је тај силап и узвишен, но припада философији . Што се нак тиче

* „\Уег капп -Пш поппеп, 1Пн:1 Ј1ш 1|експиеп?" ве.т Гете. —