Srpski sion

1>р. 47.

и у душевном и у тјелесном погледу, држим да неће бити згорег, ако се тијем нитаљем позабавимо мало. Могу ли душе умрлих дати каквог знака о своме бићу својим нрнјатељима или ненријатељнма ; могу ли се оне појавитн, да их вндимо својим очима, да их чујемо својим ушима нлп да их онппамо илп осјетимо својим чулима или не — то нпје нпкакво правило хришћанског вјероучења, па по чоме не може нн иматн никакве важнос/ги по релиђију: в.јеровао ко у то појављење или не вјеровао. Што < е дакле тог тиче може свпк вјеровати по свом мшил.еи.у и освједочењу, на да зато ипак не навуче на себе страшни гњев божнји и тешку казну његову. Многп држе да имају основа, да имају нраво, што вјерују у појављење (виђење) вукодлака, духова, вила и душа умрлих; многи онет одбацују то као нешто неосновано, и као пошљедицу уображења. Пошто у релиђијп Хр пнћанској нема ни спомена о том нојављењу; ношто ни саме ријечи н поуке Христа Снаситеља, које је говорио за врпјеме свога земнога живога, не дају никакваразјашњења о правоме сгању царства духова, нити ншта одређена или извјесна не говоре о стању и бићу душа пошље смртп тијела, него само тек напомињу: шта неће бити и шта те душе неће чинити с ону сграиу гроба, то да богме да је узалудан сав труд и сва мука, да се скнне застор и конрена са будућности пуне тајанствености. При таким изтраживањима ми се заплећемо у мцачне сањарије без носто.јаности и извјесности, и напокон наше размишљање није ништа друго већ узалудна игра бесиосленог љубонитства. Еад би нремудрост божја увиђала потребу, кад би премудрост божја сматрала, е је за грећу и мир човјечанства корисно и врпједно да се живоме свијету открије, да се живн свијот поучи о нравоме стању и одношају свијета духовнога; о том не треба сумњаш да би то открпвење, да би та ноука била на начпн, који бп био јаеан као нај јасније сунце, н без н најмањег нротиврјечја. Ми би дакле и у томе, као и у свему другоме, нримили откривење божје, јер без особитог и нарочитог откривења не може бптн пи говора о упознању стања у ком се налазе душе по растанку своме од тијела. Сам човјечји разум тако је слаба.

С тр . 775.

жмнрава свјетиљка, а да би могао рисвјетљети таму с ону страну гроба, што настаје иза часа смртнога. Ако дакле људи, ти кукавни, кратковиди смртници, занесени и обмањени својим охолим уображењем, хоће да нас упознаду са царством духова, хоће данас обавјесте о стању душа пошље смрти; — ако, велим, кратковиди смртницп узимају на себе дужност, да људима свијетле и открију, оно о чем и сам Христос није без разлога ћутао, и о чем нико е божанствено откривење није нпкада ријечи сноменуло, то не треба да сумњамо, да ти људи, — који хоће да више чине, него што је чинио сам божангтвени Спасигел> Христос — износе нам у мјесто чисте н свете истине ништаво сматрање, мјесто бож. откривења само своје сањарије. — И само св. писмо ономиње нас да се чувамо таких будалаштина, уображења и празнпх, бесмислених басана о стању душа иошље смртн, о привиђењима, аветпњамаи утворама, да се оканемо нагађања како је с оне стране гроба, да се оканемо исиптивања о будућности и томе подобна. Као што аностол Павле опомиње свога ученика Тимотија: „А ноганијех и баискијех гаталица клони се, а обучавај се у побожностн" (Тпм 4. 7 ) Па ма како, да је релиђија равнодушна нгго се тпче тога, хоће ли неко вјероваги у појављење душа умрлих или не, и ма да она о том баш ништа изрична није одредила, ипак на спрам тог литања не можемо битн сасма равнодушни, у колико вјеровање или одрицање појављена или виђења душа умрлих може имати знатног утецаја на здравље тијела нашег п душе наше. Остаће за увјек чудновато, да су још у најстарија времена вјеровали у нојавлЛње душа умрлпх, обично само народн, који су билн познати са свога су^евјерја н незнања. Игто је тако чудновато да и данас још много људи вјерују у аојављење н внђење аветнња п утвора, али и то су обично људи слабо илп мало обавјештени, сујев/јерни, илн живчано слабп и болешљиви; или људи који имају свакојаким чудноватим уображењима врло склону, живу, сањалачку фантасију. На иротив људи умнн, иросвјећени, образовани, здрави, слободнп, нестрашљиви, не знадоше о том никад ништа. Ако само мало размислимо, брзо ћемо се

„ОРИСКИ СИОИ."